Doktor Karadžić i gospodin Dabić
19. mart 2019.
Radovana Karadžića sam poslednji put video 1990. U jesenjoj predizbornoj kampanji za prve višestranačke izbore posle više od pola veka navratio je do srpskog sela Dubnice kod Kalesije.
Tada sam prvi put, doduše sporadično, video i bradate momke sa kokardama, za koje sam mislio da su pobegli sa snimanja nekog Bulajićevog filma.
Od Dubnice do Srebrenice
Dubnicu je bio glas da je bila rojalističko, četničko uporište u Drugom svetskom ratu. Ali većina ljudi u mnoštvu okupljenom kod pravoslavne crkve nije učestvovala u karnevalskom obeležavanju sopstvenog etnopolitičkog identiteta.
Radovan Karadžić je izgledao kao fini gradski gospodin bujne kose. Tako je i govorio. Njegove poruke nisu bile zapaljive. Bio je nacionalan, ali ne i šovinista. Ono što je očito bio njegov zadatak – politička mobilizacija Srba – radio je na način koji je bio manje nabusit od onoga koji je već neko vreme Milošević sprovodio u Srbiji. Njegova centralna teza glasila je: „Nema više partizana i četnika. Postoje samo Srbi“.
Tek kada je Karadžić seo u limuzinu i otperjao – više se ne sećam da li prema Tuzli ili Zvorniku – shvatio sam da ta njegova krilatica koja na prvi pogled prevazilazi ideološke podele Srba, u praksi biva shvaćena kao nešto sasvim drugo. Za govornicu su posle Karadžića izlazili nižerangirani lokalni napaljenici, perjanice Srpske demokratske stranke. I što su bili bliži mesnoj zajednici, to im je veća nacionalistička pena kuljala na usta. Karadžićeva poruka je u Dubnici shvaćena ovako: „Nema više partizana“.
Posle Srebrenice i posle Dejtona, Dubnica je pripala Federaciji BiH. Karadžić je ostvario svoju zamisao. U Dubnici više nema ni partizana ni četnika. Jer nema više Srba. Ali ima vehabija.
Psihijatrija finansira liriku
Setio sam se da sam tog čoveka u osmoj deceniji prošlog veka ponekad viđao u Klubu Svjetlosti, podrumskoj kafani ispod zgrade izdavačke kuće „Svjetlost“ u centru Sarajeva. Kada bih se naveče turskim basamacima spustio niz Žagriće i Drvenijom prešao Miljacku, to bi bila prva kafana u koju bih svratio. Nismo sedeli u istom društvu, ali oni koji jesu, uključujući i moje muslimanske kolege književnike, kažu da je bio elokventan i galantan – na hroničnu besparicu književne bratije je dobro plaćeni psihijatar koji je hteo da bude pesnik odgovarao čašćavanjem.
Njegova poezija nije bila niti vrhunska niti loša, uklapala se u prosek tadašnje produkcije. Sva naknadna učitavanja nekih skrivenih namera u Karadžićeve stihove nisu posebno suvisla. Ona više govore o našoj očajničkoj potrebi da prepoznamo neki demonski znak koji bi nam pomogao da shvatimo to što je postao Karadžić na Palama.
Osnivanje Srpske demokratske stranke
Uvek sam se pitao, zašto političko organizovanje Srba u Bosni i Hercegovini nije imalo pseudosocijalistički predznak kao u Srbiji. Ali ni čisto ravnogorski kao kod Vuka? Verovatno je Miloševićevo okruženje procenilo da bi jedna antikomunistička srpska stranka imala mnogo više uspeha od neke koja bi se, po uzoru na socijaliste iz Srbije, prikazivala kao nacional-boljševički odgovor na krizu.
Rezultat je poznat. Od ukupno 130 mandata u Vijeću građana, stotinjak mandata su dobile nacionalne stranke – muslimanska, srpska i hrvatska. Kada su te tri stranke zavezale svoje zastave pod bizarnim motom – komunisti su vas posvađali, mi ćemo vas pomiriti – ta koalicija etnopolitičkih grupacija je sve ostale aktere svela na statiste.
Od tog trenutka oni su bili gospodari rata i mira u Bosni i Hercegovini. Radovan Karadžić je za tadašnju javnost bio potpuna nepoznanica. Ljudi su se pitali otkud on na čelu novoformirane stranke.
Godine 1991. mi je uz jagnjetinu kod Stake na obroncima Trebevića pesnik Vlado Srebrov ispričao priču koja je za mene tada zvučala kao naučna fantastika. A izgleda da je bila istina.
Uvid u jezgro mraka
Kada je osnivana Srpska demokratska stranka on se zvao Vladimir Srebrov, ali mu građansko ime beše Milan Nikolić. Na magistarskom studiju u Sovjetskom Savezu promenio ime ponesen panslavizmom. Vlado je, kada smo sedeli u istom društvu, već imao neverovatnu političku transformaciju iza sebe. Kao bibliotekar na Filozofskom fakultetu dao je onih burnih godina intervju mom drugu Rešadu za Naše dane. „Ugrožen sam i kao Srbin i kao čovek“, tako je glasio naslov intervjua.
Može se reći da je taj broj omladinskih novina imao učinak političke lavine. Dejstvo mu nije bilo do te mere toksično, kao što je bio slučaj sa romanom Vuka Draškovića „Nož“, ali je Vlado preko noći postao za jedne omražena, a za druge omiljena figura srpskog bundžije iz Bosne.
On je 1990. bio u najužem krugu ljudi koji su osnovali SDS. Ubrzo je izbačen iz stranke zbog toga što je predvodio mladobosansko, ultranacionalističko krilo. Posle toga se opet transformiše u građanskog aktivistu koji se zalaže za celovitu Bosnu i Hercegovinu. U toj njegovoj fazi smo razgovarali u kafani iznad Sarajeva. On samo što se vratio iz Dubrovnika gde je bio sa humanitarnim konvojem.
Sa mnogo žuči je pričao o potpuno suludoj opsadi. „Karadžića i celo rukovodstvo bi trebalo pod hitno uhapsiti“, rekao mi je. Bio sam sumnjičav, pitao sam se da li on to zaista misli. Međutim, docnije je javno zastupao te teze.
Tada mi je Srebrov rekao da su na početku iz Beograda nudili njemu da preuzme stranku, ali on nije hteo, bili su mu nekako odbojni. „Nije pomogla ni požarevačka linija“, šalio sam se. Srebrov je na asocijativno uvođenje Slobodana Miloševića u igru samo odmahnuo rukom.
Karadžićeva radost
Kaže da su izvadili Karadžića kao zeca iz šešira, mada je u Bosni bilo mnogo uglednijih Srba. On je, prema Srebrovu, bio idealan jer je imao zatvorsko iskustvo i bio dovoljno narcisoidan da upadne u zamku. Osim toga, koji Crnogorac odbija direktorsko mesto?
„Ne znam da li su ga vrbovali u zatvoru, ali on je očito bio čovek Službe“, nagađao je Srebrov. Vlado Srebrov nije stigao da uhapsi Karadžića, jer je ovaj – uhapsio njega. Godine 1992. je, nakon početka rata, Srebrov na prevaru uhapšen i prebačen u zatvor Kulu gde je bo izložen torturi. Jedan pesnik je demonstrirao silu nad drugim. Nije mu kao suosnivaču stranke koja je bosanske Srbe povela u rat oprostio pacifističke ispade.
Posle rata sam u Sarajevu jednom sreo Srebrova, već je bio načetog zdravlja. „Jesam li ti rekao“, izgovorio je. „Jesi“, odgovorio sam. Nastavio je da se donkihotovski zalaže za građansku republiku. Umro je 1999. Imao je samo 45 godina.
Ne samo zbog ovakvih informacija iz samog epicentra već iz sve radikalnijih javnih nastupa nisam imao iluzija o Karadžiću još od prvih dana njegove vlasti. Ipak, kada bih docnije u Nemačkoj slušao njegove ratne izjave, nisam mogao da se ne zapitam, kako je neko poput njega bio u stanju da decenijama s radošću sedi za istim stolom sa ljudima koje će docnije sa isto toliko radosti bombardovati, proterivati, ubijati?
Maska srasla s licem
Igrom slučaja živeo sam u Beogradu te godine kada je uhapšen. Njegov ubedljivo najuspešniji literarni lik je do danas doktor Dabić. Vlasnik jednog beogradskog časopisa koji se bavi odnosima medicine i mistike, a kojeg znam sa studentskih žurki u Sarajevu, tih dana posle Karadžićevog hapšenja mi je bespomoćno priznao: „Dolazio je u redakciju, znao je puno, govorio je o lekovitom svojstvu minerala. Ja sam iz Bosne, ali ni u jednom trenutku nisam prepoznao ništa od ijekavske melodije. Pisao je zanimljive tekstove. On se nije pravio Dabić, on je to bio“.
Dabić je uhapšen u autobusu broj 73 koji saobraća od Novog Beograda do Batajnice. Čovek osebujnog izgleda sakriven iza sede brade. Šta je mogao da misli svih tih godina kada bi nailazila stanica Bulevar Zorana Đinđića? Da je džabe pekao onog vola? Mora da su mu se više sviđale stanica Ruska ili Filipa Višnjića.
Njegove docnije racionalizacije u Hagu nisu me zanimale. Jedva da sam mogao da ga slušam, kako insistira na tome za šta je najmanje talentovan – na svom statusu književnika i kako beži od odgovornosti za ono što je najbolje radio – za političku organizaciju zločina.
Misao za kraj
Taj čovek je jedan od glavnih krivaca za uništenje mog sveta. On je ostao u zemlji da žari i pali, a ja sam otišao da ne bih, kao neki moji drugovi sa odseka žurnalistike u Sarajevu ili kao sadašnji predsednik Srbije, učestvovao u ratnopropagandnom paljanskom „razvlačenju pameti“.
Da mi ne bi dolazili naoružani muslimani na vrata da mi naplate Karadžićev dug. Ili da ne bih završio sa pokvarenom puškom i metkom u leđima. Zemlja po meri Radovana Karadžića nije bila moja zemlja. Ali je, očito, godine 2019. sasvim po meri Brentona Taranta. Uzalud me dežurni bosnolozi u Beogradu horski ubeđuju da novozelandski masakr i Karadžićevo vojevanje nisu ni u kakvoj vezi. Oni proističu iz istog čovekomrzačkog izvora.
„Etničko čišćenje“ je san svih fašista. Nemački neonacisti sva naselja u kojima nema stranaca u Nemačkoj nazivaju „nacionalno oslobođene teritorije“. Karadžić je radio „samo to“. Stvarao je „lebensraum“ isključivo za Srbe „preventivnom“ genocidnom praksom.
Dakle, neka tom čoveku posle presude prašta ko kako hoće. Ili neka bugari nad njegovom sudbinom, to je ionako omiljen jalovi sport kod nacionalno predoziranih Srba. Ja se neću ni osvrnuti.
Ako računamo da je poslednja žrtva rata za koju je politički, moralno i po formalnom zapovedom lancu odgovoran taj čovek poginula u jesen 1995, ona je mrtva, evo, preko osam hiljada i pet stotina dana. A Radovan Karadžić sve to vreme živi, kao političar, kao ilegalac Dabić, kao haški zatvorenik bez smisla za kajanje. Zašto bih se onda ja, koji nikome ne misli zlo, kajao zbog želje da on nikada ne izađe iz zatvora?