Čekanje se isplatilo – socijaldemokrate bombom počinju izbornu godinu. Javno mnjenje je već sažvakalo i svarilo vest da će Angela Merkel krenuti u borbu za svoj četvrti mandat na mestu kancelarke. Ali smena na vrhu SPD je nova, pozamašna porcija.
Martin Šulc – novi šef stranke i kandidat za kancelara koji prema anketama po svojoj popularnosti može da se meri sa Merkelovom, čovek koji ima veće šanse da postane kancelar nego bilo koji socijaldemokrata u poslednjoj deceniji. Dokazani Evropljanin, odličan govornik, oštar kada napada, suveren kada se brani.
Pre toga će takođe jedan socijaldemokrata postati savezni predsednik – Frank-Valter Štajnmajer, dugogodišnji šef diplomatije, tip koji ne drži velike govore, ali tip kojem Nemci veruju i koji je godinama najomiljeniji nemački političar. Šefovi diplomatije su u toj rubrici tradicionalno jaki pa se to možda na kraju isplati i Zigmaru Gabrijelu koji bi trebalo da popuni njegovo mesto.
Čitava jedna stranka za Nemce ponovo postaje vidljiva. Socijaldemokrate više nisu tek mlađi partner u vladi koji, doduše, ostvaruje svoje ciljeve, ali čiji se uspesi pišu Angeli Merkel i njenim demohrišćanima. SPD postaje partija koja ima šansu da povrati svoje mesto i ugled jer će je voditi čovek koji dolazi van berlinske politike i nije obavezan na disciplinu kancelarskog kabineta.
To je sada partija koja može da se koncentriše na skoro zaboravljene socijaldemokratske ideje, da nastupa u ime socijalne pravde, za slabe u ovom društvu. O tome se radi – dati biračima osećaj da nije svejedno za koga glasaju i da među „onima gore“ ima razlika.
Jedno, međutim, ostaje isto: jasna privrženost Evropskoj uniji. Nacionalizam, koncept koji jača širom Evrope, u nemačkom Bundestagu nema svoje zagovornike i to se neće promeniti ni u izbornoj godini.
SPD je konačno prestao da se upravlja po Pjeru de Kubertenu i njegovom „važno je učestvovati“. Oni sada hoće i da pobede. Posle dugogodišnje zanemoćalosti ova stranka konačno ima šansu da se pokaže kao prava alternativa za Nemačku.