Plodovi nelegalnog rada
14. mart 2019.
U samu zoru nekoliko desetina migranata okupilo se oko kružnog toka na periferiji mesta El Ejida, usred poljoprivrednog regiona Almerija. Poljoprivrednici obično tu svrate kako bi nekoliko migranata unajmili za radove u jednim od brojnih plastenika.
Ali poslednjih dana situacija je loša. „Ovo je već peti dan za redom kako se nije pojavio niko“, kaže Abderazak, 47-godišnjak iz Maroka. Pored njega je Lie Džalov, on je kod kuće u Gambiji bio policajac. „Radni i životni uslovi ovde su kao u Africi“, žali se Lie. Nikada, kaže, nije verovao da će biti prisiljen da radi u poljoprivredi.
Bašta Evrope
U pokrajini Almerija se na 31.000 hektara pod plastenicima godišnje proizvede 3,5 miliona tona voća i povrća. Vlasnici tog „mora plastike“, kako nazivaju nepregledna polja plastenika, su različiti: neki su u vlasništvu manjih lokalnih poljoprivrednika, a neki multinacionalnih kompanija koje direktno proizvode za supermarkete u Nemačkoj i Velikoj Britaniji.
Ali Almerija je ujedno i mesto gde mnoge izbeglice na putu iz Afrike ulaze na tlo Evrope. Samo prošle godine tu je pristalo više od 400 brodova sa preko 12.000 izbeglica. A to je sveža radna snaga za lokalnu poljoprivredu.
Hoze Garsija Kueva, aktivista u Andaluzijskom sindikatu (SOC-SAT), tvrdi da se migranti iz Afrike u provinciji Almerija sistematski eksploatišu. „Na španskim poljima ne poštuju se zakoni. Teško je promeniti mentalitet. Radnici često rade bez ugovora. Plaćeni su između 32 i 40 evra na dan, umesto minimalca od 55 evra. Mnogi rade bez zaštite i izloženi su pesticidima u plastenicima“, priča sindikalac. Nedavno je jedan marokanski radnik umro nakon napada gušenja.
Slamovi između plastenika
Ismail Ajaman, 28-godišnji Marokanac, stoji ispred svoje kolibe sklepane od dasaka i ostatka plastike. Ona se nalazi na periferiji grada Nijara, u jednom od mnogih „čabolasa“, kako ovde zovu improvizovana siromašna naselja migranata iz Afrike. Početkom godine vatra sa jednog šporeta izazvala je požar u kojem je živelo 120 radnika.
I Ismailova koliba svakog trenutka mogla bi da plane. Kombinacija otvorenog plamena, nezaštićenih boca za gas i improvizovanih instalacija prava je tempirana bomba. „Ove kolibe su veoma opasne. Mnogi u njima puše, a kablovi vise na sve strane. Ali nemamo izbora“, kaže Ajaman.
To naselje od plastičnog otpada pravi je simbol mnogih propalih snova migranata koji su u Evropu stigli u potrazi za boljim životom. „Došao sam ovamo jer sam se nadao boljem životu u Španiji. Ali život ovde je bezvredan“, kaže Salah Akili. On nije prijavljen u Španiji i nema isprave, i zato već deset godina nije video svoju decu u Maroku. Prema podacima vlasti, 30 odsto radnika na području Almerije nije prijavljeno.
Danijel Perez Rehe pripadnik je specijalne policijske jedinice koja kontroliše radnike u tom regionu. „Reci mi istinu: to nisi ti“, govori Rehe jednom radniku u polju paradajza dok u rukama drži njegova dokumenta.
„On je radio s tuđim dokumentima, to je čest slučaj. A to je u Španiji i krivično delo i za to će morati da odgovara pred sudom“, kaže Rehe dok nesrećnog migranta sa lisicama na rukama uvode u policijski kombi. I poljoprivrednika koji ga je angažovao čeka kazna i do 6.000 evra za svakog ilegalnog radnika.
Ni poljoprivrednicima nije lako
Lidija Martinez Valbreht i njen suprug Tobijas Ibel iznajmili su hektar i po pod plastenicima. Tu uzgajaju papriku i krastavce. I oni zapošljavaju radnike iz Afrike, ali i iz istočne Evrope. „Najveći problem je konkurencija iz Turske i Maroka koja zbog nižih troškova proizvodnje vrši pritisak na cene u Evropi. Prošle godine ostvarili smo zaradu od 25.000 evra, a ove će biti još gore. Prošlog decembra cena za kilogram krastavaca pala je na osam centi. Da bismo pokrili troškove, cena bi morala da bude najmanje 65 centi“, kaže Lidija Martinez Valbreht.
Njen suprug Tobijas, bivši mehaničar pri Nemačkom ratnom vazduhoplovstvu objašnjava da sve to mnoge poljoprivrednike primorava da se posluže nelegalnim metodama. „Oni koji svojim radnicima plaćaju manje od minimalca i ne prijave ih, mogu da uštede i do 20.000 evra godišnje. Za to je sve ovo začarani krug.“