Pjongjang i Berlin – odnos na tihoj vatri
7. decembar 2017.
Jedan službenik nemačke ambasade je povučen iz Pjongjanga, a jedan iz Severne Koreje je, kažu, odleteo u Pjongjang, ali diplomatski odnosi Nemačke i Severne Koreje ipak nisu prekinuti. To je izjavio nemački ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel u Vašingtonu. Još krajem jula, Ministarstvo spoljnih poslova je povuklo dvojicu svojih službenika iz Pjongjanga i od dvoje službenika severnokorejske ambasade u Berlinu zatražilo da odu kući. Aktuelna mera je reakcija na najnovije testiranje severnokorejske rakete.
Nemačka je jedna od tridesetak zemalja koje imaju ambasade u Severoj Koreji – i to na mestu bivšeg diplomatskog predstavništva DDR. To je veliko zemljište, toliko veliko da se na njemu nalazi i više drugih ambasada kojima je Nemačka iznajmila zgrade. Na primer, ambasade Švedske i Velike Britanije. Severna Koreja je decenijama održavala diplomatske odnose sa bivšom DDR.
Pročitajte još: Pregovori preko nišana?
Prijatelji iz DDR
DDR je uvek bila važan partner Severne Koreje u Istočnom bloku. Dve zemlje su bile u dobrim odnosima još od 1949. Sledeće godine je izbio Korejski rat; kada su borbe okončane tri godine kasnije sporazumom o primirju, Korejsko poluostrvo je velikim delom bilo pretvoreno u prah i pepeo. U Severnoj Koreji je poginulo oko 2,5 miliona ljudi. Zemlja je bila upućena na tuđu pomoć. A ona je, između ostalog, stizala i iz Istočnog Berlina.
„Postojali su programi pomoći, krediti i trgovinski sporazumi“, kaže Bernd Štever, istoričar sa Univerziteta u Potsdamu: „U suštini je DDR trebalo da šalje Severnoj Koreji industrijska dobra ili novac. Najčešće se radilo o tzv. Kompenzacijama – Severna Koreja nije plaćala novcem, već drugim dobrima, robu koju je primala. „To su bile u prvom redu sirovine, u pravilu metali. Na drugim područjima je bilo problema, DDR nije htela da preuzima proizvode poput odeće i trikotaže, jer ih je smatrala nedovoljno kvalitetnim“.
Političko prijateljstvo
Posebno spektakularan primer pomoći iz Istočne Nemačke je – projekat Hamhung. Lučki grad Hamhung – drugi po veličini posle Pjongjanga – bio je gotovo potpuno uništen u bombardovanju, „a onda je DDR investirala milione u njegovu obnovu. Ona je tako reći dala Severnokorejcima čitav jedan socijalistički grad – kao dobrovoljni prilog“. Između 1954. i 1962. su uz pomoć radne snage iz DDR tamo nastajale stambene četvrti, industrijska područja, bolnice i škole.
Pročitajte još: Tramp bi trebalo da pregovara sa Kimom
Visoki predstavnici te dve zemlje su se međusobno posećivali, kaže Štever: „verovatno najpoznatiji sastanak je održan 1956. kada su se sastali ministar spoljnih poslova Severne Koreje i ambasador DDR. Doduše, ti bilateralni odnosi su više imali karakter političkog prijateljstva nego iskrenog odnosa.
Stigli gastarbajteri
Posle 1960. trgovinski odnosi su počeli da zapinju, kako kaže Štever, i to iz jednog jedinog razloga, a to je – novac. DDR je smanjivala obim pomoći jer je i sama jedva sastavljala kraj s krajem. A ni roba iz Severne Koreje joj nije bila preko potrebna.
Na političkom nivou, odnosi su postali jednostavniji. „Obe vlade su to smatrale razumnim rešenjem. Dobri bilateralni odnosi i prijateljstvo među narodima – to je ostavljalo dobar utisak“. Došlo je i do direktne razmene između bratskih država. Tako su, na primer, ladi Severnokorejci dolazili u DDR da studiraju, kako bi stekli znanja potrebna za obnovu njihove zemlje. Od šezdesetih godina pa do pada Gvozdene zavese, u DDR su radili radnici iz drugih socijalističkih zemalja – vremenski ograničeno i bez namere da tamo ostanu.
„Jednocifrena“ ambasada
Pad Berlinskog zida u novembru 1989, slom DDR i nemačko ujedinjenje u oktobru 1990, događaji su koji obeležavaju zaokret u odnosima sa Severnom Korejom. Pjongjang je bratskoj državi koja je upravo nestajala ponudio nešto interesantno, naime – azil sa smenjenog predsednika Eriha Honekera. „Honeker se na kraju odlučio za Čile, ali Severna Koreja je bila jedna opcija“, kaže Štever.
Posle političkog zaokreta, diplomatski odnosi su najpre čitavu deceniju bili zamrznuti. Savezna Republika Nemačka je u prostorijama bivše ambasade DDR održavala samo jedno zastupništvo za zaštitu svojih interesa (njegova sila-zaštitnica je bila Švedska) a bivša severnokorejska ambasada u Istočnom Berlinu je imala samo „Kancelariju za zaštitu interesa DNRK“ (sila-zaštitnica: Kina). Prvog marta 2001, Savezna Republika Nemačka je zvanično uspostavila diplomatske odnose sa Severnom Korejom, doduše, u mnogo skromnijem obimu nego nekada DDR. Broj službenika nemačke ambasada u Pjongjangu je jednocifren.
Nemačka – bez uticaja
Uticaj Nemačke na rukovodstvo u Pjongjangu praktično ne postoji, kaže Štever: „Nemačka ima uglavnom ulogu gledaoca, bilo da se radi o pitanima ljudskih prava ili o raketama i atomskim bombama. Glavni igrači su Kina i - u određenoj meri – Rusija. Nemačka se nadala da bi mogla da bude neka vrsta posrednika između Severne i Južne Koreje. „Tada je vladala velika euforija oko toga šta je moglo da nastane posle kraja Hladnog rata. Ali, potcenjuje se činjenica da severnokorejsko rukovodstvo propast DDR vidi upravo kao primer za to kako to ne treba činiti“.
Pročitajte još: Južnokorejski hod po žici
I pored ograničenih mogućnosti, nemačka vlada smatra da je važno da ima ambasadu u Pjongjangu. „Šansa da se dobije bilo kakav uticaj postoji samo ako postoji zvanično zastupništvo“, objašnjava istoričar Štever, „ali činjenica je da to do sada nije uspelo. Nemačka jednostavno nije tako važna u tom delu sveta.“ I kada je reč o aktuelnoj krizi, Berlin nema polugu koju bi mogao da pokrene i da neki doprinos rešenju. Povlačenje nekih službenika ambasade je samo simboličan gest: „Nemačka, osim retorikom poput Gabrijelove, ne može da učini ništa“.
Možda poneki savet...
Od uspostavljanja diplomatskih odnosa pre gotovo 17 godina, a prema navodima Ministarstva spoljnih poslova u Berlinu, Severu Koreju još nije posetio nijedan nemački ministar, dok je severnokorejski ministar sporta 2011. doputovao na otvaranje Prvenstva sveta u ženskom fudbalu. Pokrajinski političari i poslenici parlamenta su, međutim, često putovali za Pjongjang.
U jesen 2015, u jednoj takvoj delegaciji koja je putovala u Severnu Koreju bila je i Berbel Hon, tada zamenica šefa poslaničkog kluba Saveza 90/Zelenih u Bundestagu. Ona je u razgovoru za DW rekla: „Tamo nemamo veliki uticaj. Ali, možda možemo da damo poneki savet, ili prenesemo neku poruku. To je za mene okvir u kojem možemo da se krećemo“.
Ambasada radi – do daljnjeg
U razgovorima koje je u Pjongjangu vodila Berbel Hon radilo se o osetljivim temama kao što je situacija sa snabdevanjem stanovnika Severne Koreje hranom: „Smatram da smo bili vrlo otvoreni i da smo domaćine otvoreno i suočili sa nekim stvarima, ali smo o tome prethodno porazgovarali sa nemačkim ambasadorom, jer smo morali da znamo koliko daleko smemo da idemo u argumentovanju“.
Pročitajte još: Deset činjenica o Severnoj Koreji
Taj ambasador je Tomas Šefer. Taj 65-godišnjak je iskusan poznavalac Severne Koreje, koji je tamo već drugi put u službi. Prvi put je to bio od 2007. do 2010. godine pre nego što je na tri godine otišao na jednu dužnost u Latinskoj Americi. Od 2013. je ponovo u Pjongjangu. Ambasada će biti otvorena do daljnjeg, tako to hoće nemački ministar spoljnih poslova. No, od pre nedelju dana, Tomas Šefer tamo ima jednog službenika manje.