Ostati u razgovoru sa SAD

„Bregzit“ – izjašnjavanje Britanaca i rezultat izbora u SAD, doneli su nemir. Nemačka vlada ima teškoća sa zauzimanjem jasnog stava prema ekonomskoj i trgovinskoj politici nove administracije SAD, primećuje Berend Dikman iz Nemačkog ministarstva privrede.

Nemačka vlada je, kako kaže Dikman, ubeđena da „su nam i dalje potrebna otvorena tržišta i fer svetska trgovina“. Da protekcionizam ne šteti samo nemačkoj privredi, već čitavom svetu. Jer, restriktivne granične mere, carine i odredbe o zaštiti sopstvene industrije sprečavaju i ometaju utakmicu, tvrdi Dikman, i dodaje da takve mere ugrožavaju i princip otvorenog društva koje sa svojim susedima razmenjuje ne samo robu, već i misli, znanja, vrednosti i ideje.

Povratak u nacionalno

Protekcionističke mere u ideje Donalda Trampa nisu ograničene samo na SAD. I argumenti pristalica izlaska Velike Britanije iz Evropske unije su bili i ostali protekcionistički. Osim toga, na predstojećim izborima u Francuskoj i u Holandiji desničarske stranke imaju dobre izglede na uspeh. Ukratko: ne samo u SAD, već i u Evropi se vidi pošte „vraćanje nacionalnom.“

To treba razumeti i kao odgovor na izazove globalizacije. „Mnogi ljudi vide globalizaciju kao pretnju za svoje radno mesto, za klimu i životnu sredinu, za socijalni mit i regionalnu stabilnost“, priznaje Berend Dikman: „O tome moramo diskutovati“.

Izolacija posebno šteti nemačkoj privredi jer je ona upućena na otvorena tržišta. Polovina svih radnih mesta u industriji direktno ili indirektno zavisi od izvoza – to je četvrtina svih radnih mesta.

Dugoročni uspesi

Primer za dugoročnu korist od otvorenih tržišta je Svetska trgovinska organizacija WTO. Nemačka vlada i dalje smatra da su multinacionalni trgovinski sporazumi kakvima se teži u u okviru WTO – pravi put. Bilateralni ili regionalni sporazumi su iz perspektive nemačka vlade tek rešenje drugog reda. „Za to postoje dobri razlozi“, kaže Dikman. Prema njegovim rečima, sporazumi u okviru WTO podrazumevaju transparentna, nediskriminatorska trgovinska pravila kako za industrijske zemlje, tako i za zemlje ubrzanog razvoja.

A tu je i sistem rešavanja sporova koji omogućava da svaka, pa i najmanja, država u okviru WTO tuži velike države i prinudi ih da promene ponašanje.

SAD su najvažnije

No, poslednji mulilateralni krug pregovora unutar WTO, u Dohi, pokazao je da je sve teže, ako ne i nemoguće, pridobiti sve članove Organizacije za neki novi sporazum. Zato sada ima sve više regionalnih sporazuma. Dikman kaže da je, kada je o takvim sporazumima reč, CETA – sporazum EU i Kanade – apsolutno primeran. On tvrdi da se to ne odnosi samo na ukidanje carina – „to je samo manji deo“, već da je još važnije međusobno priznavanje standarda i normi, pravila za dodeljivanje ugovora na konkursima, a tu je i poglavlje o održivosti i društvenim standardima, koji bi mogli da posluže kao primer za buduće sporazume EU sa drugim regionima sveta.

Dikman smatra i da „Mi moramo da ostanemo u razgovorima sa SAD o trgovinskom sporazumu u najširem smislu kao i o sporazumima o spoljnoj trgovini“. Jer, bez SAD u ekonomskoj politici ne ide ništa. Na njih otpada oko devet procenata kompletnog nemačkog izvoza, pa su SAD za Nemačku najvažniji bilateralni trgovinski partner, važniji i od Francuske i od Velike Britanije.