Tuga, saosećanje, zaprepašćenje. Kuda to vodi? I mi se to pitamo nakon napada na berlinski božićni vašar. Za teroriste je odgovor jasan: ka strahu i užasu. Do pogrešnih reakcija. Do stvaranja jaza unutar društva, što bi olakšalo regrutovanje novih terorista. Do promena koje bi našem društvu otele ono što toliko volimo i zbog čega se isplati živeti: naše slobode, naše zajedništvo i naš osećaj da smo na sigurnom.
Neki sad kažu da se nalazimo u „RATU“ protiv terorizma. Smatram da je to pogrešno etiketiranje, pa i onda ako je to plod užasa zbog počinjenog čina. S obzirom na to da iz takvog etiketiranja mogu da budu preduzete pogrešne mere, ovde se ne radi samo o svađi oko pravog pojma.
„Rat protiv terora“ – to je bio moto američkog predsednika Buša. S dobrim razlozima već tada se kritikovalo to što se u tom kontekstu govori o ratu: kad je on završen? Da li se sada nalazimo u neprestanom ratnom stanju, zato što ne možemo u potpunosti da isključimo mogućnost novih terorističkih napada?
Treba li teroriste „priznati“ kao stranu u ratu, iako su zločinci? Ipak ne. Kad govorimo o ratu, iz toga proizlazi fokusiranja na ono što je vojno, umesto na sveobuhvatnu borbu protiv terorizma.
BORBA protivi terorizma – to je pravi pojam. O tome se radi: uz pomoć policijskih, sredstava tajnih službi – a gde je to potrebno (protiv „Daeša“) – i vojnim sredstvima boriti se protiv terorizma. I pametnom politikom.
Širenje straha i užasa se olakšava ako teroristi uspeju da poseju opšte nepoverenje u našem društvu: nepoverenje u rad službi bezbednosti, nepoverenje prema medijima, nepoverenje prema svima koji su drugačiji od nas samih, nepoverenje prema manjinama.
Nepoverenje naročito dobro uspeva tamo gde klijaju sumnjičenja i glasine, tako da se na kraju sve opcije smatraju mogućim. Zbog toga je još važnije nego inače ne baviti se javnim špekulacijama koje otežavaju i rad službi bezbednosti, kako uostalom one same neprestano upozoravaju.
Kako možemo da se štitimo?
Kod tog pitanja ne radi se samo o bezbednosti od napada, već i o zaštiti od straha. Naše službe bezbednosti do sada su sprečile nekoliko napada i one i dalje rade na tome da poboljšaju zaštitu građana: kroz međunarodnu saradnju, rad tajnih službi i kriminalističke policije. Trebalo bi da poslušamo njihove preporuke kako da se ponašamo u cilju sprečavanja napada, i da budemo budni. Sve te mere obezbeđenja neće dovesti do stopostotne, ali hoće bar do dalekosežne bezbednosti, kako i mi sami ne bismo postali žrtve terorističkog napada.
Strah usprkos tome ostaje. Kako možemo da se od njega zaštitimo? Ne verujem da za to postoji univerzalni recept. Ali moglo bi da pomogne kada bismo shvatili šta teroristi žele da postignu – i onda se ponašali upravo na suprotan način. Trebalo bi da imamo poverenje u naše službe bezbednosti i našu državu, da se radi sve što je moguće za našu bezbednost i da se stalno trudi da se spreče teroristički napadi.
Trebalo bi da se informišemo iz ozbiljnih medija, a ne da bizarnih blogova i da ne nasedamo na svaku glasinu samo zato što se ona munjevito širi Fejsbukom. I naša štampa zaslužuje poverenje.
Na talasu straha do moći
Obično se radujemo kada neko uoči naša osećanja, jer tada imamo osećaj da nas neko shvata. Ali mi bi trebalo da uočimo da postoje grupe ili stranke poput Alternative za Nemačku (AfD), koje o strahovima govore, ali ne s namerom da se s njima suoče ili da ih smanje, već da ih seju i povećaju. Oni na talasu straha žele do vlasti, iako pritom njihovi recepti ne mogu da nam pomognu.
Snaga našeg otvorenog, slobodarskog i pluralističkog društva je u tome što mi kao „raznoliko različiti“ (Amartija Sen, indijski ekonomista i filozof, prim.ur,) možemo mirno da živimo jedni s drugima. Osnova za to jeste međusobno poverenje – da se, sve dok se ne dokaže suprotno, o drugima ništa loše ne misli. I zato manjine ili grupe koje kolektivno ili individualno nemaju nikakve veze s napadima, ne smemo da smatramo odgovornima ukoliko neki terorista pripada toj manjini ili grupi. Izbeglice su odgovorne za neki napad koji počini neka izbeglica isto onoliko koliko smo to odgovorni Ti ili ja.
Teroristi žele da mi živimo drugačije. Da uplašeni više ne idemo na božićne vašare ili na fudbalske stadione, da izbegavamo okupljanja ljudi ili sredstva javnog prevoza, da budem skeptični i da nikome više ne verujemo. Trebalo bi da radimo upravo suprotno i da ostanemo opušteni, koliko je to moguće. Zajedništvo – to je ono u našem društvu što najbolje pomaže protiv užasa zvanog terorizam.