Onlajn život brazilskih favela

Pre nego što ujutru napusti kuću, Mihel Silva uzima mobilni telefon i osvežava svoj blog. Potom još brzo baca pogled na Tviter i postavlja poneku fotografiju na Fejsbuk. Nakon svega toga ide u školu. Iako u favelama stalno nestaje električne energija, ovaj devetnaestogodišnjak je uz pomoć svog mobilnog telefona stalno na internetu i izveštava o životu u ovoj siromašnoj četvrti.

Favele su nastale krajem 19. veka na obodima velikih gradova. Neki kažu da su ih stvorili bivši robovi, drugi tvrde da su to bili ratni veterani. Nekoliko je i teorija o nastanku naziva favele. Najpoznija je ona koja kaže da ime potiče od biljke sa severoistoka Brazila, odnosno drveta sa gustim igličastim lišćem koje je uspevalo na neplodnom tlu. Prava ekspanzija favela bila je između četrdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka tokom velikih migracija ruralnog stanovništva iz sela u gradove.

„Građevine“ u kojima su stanovnici favela živeli – neki i dalje u njima žive – bile su napravljene od pruća, drveta i blata. Tek nekoliko decenija kasnije kuće od cigle zamenile su straćare. Uslovi u kojima ljudi žive i dalje su veoma teški.

Međutim, u Ročini, najvećoj faveli u Rio de Žaneiru, više od polovine stanovnika ima pristup internetu preko mobilnih telefona – baš kao i Mihel. Brojni mladi ljudi koriste društvene mreže kako bi izveštavali o pucnjavama, narkomanskim bandama ili uništenim ulicama i srušenim kućama. Julija Jaroševski i Sonja Peteranderl su se 2009. godine doselile u Ročinu. Ove novinarke iz Berlina pokušavaju da „iz neke druge perspektive izveštavaju pre, za vreme i posle svetskog fudbalskog prvenstva“.

Zahvaljujući stalnoj razmeni informacija s drugim lokalnim reporterima i stanovnicima favela, na društvenim mrežama saznaju gde se mogu zadržati, a gde ne. Naime, zbog sukoba između narkobandi i takozvane Policije pomirenja (UPP) poslednjih meseci stalno dolazi do oružanih obračuna.

Slučaj „Amarildo“

Razlog za to su slučajevi kao što je onaj Amarilda de Souza, zidara iz Ročine, koji je u julu 2013. nestao tokom racije UPP i više nikad nije pronađen. Slučaj „Amarildo“ doveo je do neviđene reakcije javnosti. Stanovnici favela i oni koji podržavaju kampanju „Gde je Amarildo?“ zahtevali su rasvetljavanje ovog slučaja. Na Fejsbuku i Tviteru su pod haštagom #Amarildo postavljali tekstove dan i noć. „Istražna komisija je pronašla da je Amarildo mučen do smrti, jer se policija nadala da će od njega dobiti informacije o trgovini drogom u Ročini“, objašnjava Jaroševska. Telo do danas nije pronađeno.

Prvi put se nakon toga u Brazilu povela široka debata o fenomenu nestalih u toj zemlji, a protiv 25 policajaca je podignuta optužnica zbog mučenja. „Policija je zbog toga pretrpela velike štete za svoj imidž, a stanovnici favela skoro da uopšte više nemaju poverenja u njih“, smatra Peteranderl. Ona kaže da je to takođe vodilo do toga da su narkobande ponovo postale prisutne u siromašnim četvrtima i da je porastao broj sukoba između policije i bandi.

Izbrisani sa mape

Akteri političkog, ekonomskog i medijskog života su decenijama ignorisali problem favela u Brazilu, ali samo u Rio de Žaneiru četvrtina stanovništva živi u favelama. To je oko 1,4 miliona ljudi. Tek nakon što je Gugl napravio svoje karte, stanovnici Brazila su postali svesni rasprostranjenosti područja u kojima se nalaze favele. „Brojni Brazilci su bili šokirani, jer su ogromne favele, koje su odjednom prikazane na Gugl mapama, skretale pažnju sa znamenitosti kao što su statua Isusa Hrista ili čuvena stena Glava šećera,“ kaže Jaroševski. To nije idealna slika za turizam, pogotovo ne sada tokom Svetskog fudbalskog prvenstva, a ni uoči predstojećih Olimpijskih igara 2016. godine.

„U Rio de Žaneiru su ljudi odgovorni za turizam zbog toga probali da lobiraju, kako bi termin favela ponovo iščezao sa Guglove mape“, kaže Jaroševska. Tako su brojne siromašne četvrti sada prikazane njihovim imenom, ali putem pretrage nije vidljivo da je reč o faveli. Na primer, na karti Ročine prikazane su samo neke od glavnih ulica. Stanovnici favela, koji poseduju mobilne telefone, već su reagovali na ovaj problem. Oni ne žele da se stide zbog siromaštva u svojim četvrtima. „Projektima kao što su Wikimapa.org.br, oni pokušavaju da naprave kartografiju svojih favela, kako bi pokazali i lepe strane četvrti“, kaže Peteranderl. „Oni prave fotografije različitih mesta i postavljaju ih na virtuelne karte“, dodaje ona.

Na taj način aktivisti na internetu obezbeđuju pregled znamenitosti kao što su crkve, bolnice, škole ili sportski centri. Virtuelne karte ne bi trebale promeniti samo sliku posetilaca, već delovati i unutar favela: njihovi stanovnici tako bi otkrili mesta u svojoj zajednici koja ranije nisu poznavali, a poneki poslodavci se čak nadaju da bi time mogli dobiti i malo besplatne reklame.