Oland ne zna šta radi
Ovako male vojne akcije francuski predsednik može da planira sam. Dok se dosađuje u Jelisejskoj palati zato što se na unutrašnjepolitičkom planu ništa ne dešava, on tako šalje nekoliko bombardera u Siriju da tamo podrže borbu Zapada protiv varvarstva „Islamske države“ (IS). Takav bar utisak – lakonski i proizvoljan – ostavlja odluka Fransoa Olanda da se, posle letnje pauze i bez propratnih političkih inicijativa, pridruži vazdušnim napadima u regionu.
Francuzi ga ionako najviše cene kada nastupa kao globalni državnik. Ratničke poze podižu ugled među francuskim biračima. Ova akcija služi za popravljanje trajno oštećenog imidža predsednika. On sada izgleda kao čovek od akcije, onaj koji nešto preduzima. U poređenju s tim, pitanje smisla njegovog delanja izgleda sitničavo. Jer, dok ostali Evropljani ne žele da imaju ništa sa sirijskom katastrofom, Oland šalje tamo svoje „Rafale“.
Mnogo pitanja - malo odgovora
Veruje li predsednik zaista da može da završi rat tako što će proizvesti još više rata? Komentatori u francuskoj štampi prebacuju Olandu da ponavlja grešku koju je u Iraku napravio Džordž Buš mlađi. Poređenje jeste malo preterano – ali Olandovo vojno angažovanje deluje u istoj meri neplanski.
Veruje li on zaista da bi njegovi avioni mogli da osujete uspeh IS na sirijskoj teritoriji? Veruje li da će oni uspeti u akciji koja i nadmoćnoj vojnoj sili Sjedinjenih Američkih Država uspeva samo u ograničenoj meri? Čak i kada bi mu to pošlo za rukom, ko bi popunio novonastali vakuum moći? Zar na mesto starih ne bi došle neke nove ubice? I ko još veruje u tvrdnju da vlada u Parizu ovom akcijom nikako ne želi da pruži podršku krvavom koljaču Bašaru al-Asadu? O njoj će biti suđeno na osnovu njenih dela – a ne reči. Predstavnici opozicije su u parlamentu upitali predsednika šta zapravo hoće da postigne ovom misijom – da svrgne Asada ili da otera IS? Cilj misije je nejasan, jer njen eventualni uspeh u svakoj varijanti izgleda nebulozno.
Nema vojnog rešenja
I Fransoa Oland zna da nema vojnog rešenja za Siriju. Unutrašnjepolitički pritisak ga je naterao u akciju. Konzervativni Republikanci u borbi protiv doseljavanja stotina hiljada ratnih izbeglica iz Sirije igraju na spoljnopolitičku kartu: ako stabilizujemo tu zemlju, ti ljudi će ostati kod kuće – tako glasi njihov argument. Na taj način žele da oslabe poziciju desnopopulističkog Nacionalnog fronta koji vodi kampanju protiv izbeglica po uzoru na mađarskog predsednika Viktora Orbana. Socijalista Oland sada pokušava da obe stranke pretekne zdesna i izigrava odlučnog vojskovođu.
Međutim, drama u Siriji je nepodesna za takve eksperimente. A obećanje da će sa regionalnom koalicijom možda da se upusti i u kopneni rat – zaustavlja dah. Doduše, Oland – kao i svi mi – smatra da do toga neće doći. Jedino rešenje sukoba će biti političko, sve i ako sada niko ne zna kako bi ono moglo da se iznudi. U svakom slučaju, za njega će biti potreban jak želudac. I nezaobilazni razgovori sa predsednikom Putinom, i oni sa Asadom, „Islamskom državom“ ili drugim vođama paravojnih formacija, izazivaju nagon za povraćanjem. Nema više dobrih rešenja za Siriju – postoje samo ona koja su manje loša. Nekoliko francuskih bombardera ne spadaju baš u podesne instrumente za tako nešto.