Od Drakule do Čaušeskua
29. jul 2017.
U četvrti Dorobanti širom je otvoren prozor kafea. Unutra ćaskaju oni koji sebi mogu priuštiti piće na tom mestu. Napolju je ulica stalno krcata ljudima. Stranac, četrdesetak godina i proseda kosa, dobro krojeno odelo, razgovara na engleskom sa dve mlade brinete. Njih dve su sređene u skladu sa skupim lokalom. Atraktivne, dugonoge. Potom muškarac sedne u svoj Bentli, a njih dve prelaze ulicu, svesne svog izgleda.
Na pešačkom prelazu su se mimoišle sa mršavom, neuglednom devojkom. Ona se okrenula za njima. Na trenutak su se dodirnula dva univerzuma koja nemaju ništa zajedničko. Devojčica nosi drečavo crven prsluk, ona je čistačica ulica. Do kasno naveče će čistiti đubre velegrada.
U Bukureštu smo, gradu koji retko dospeva na meteorološke karte Zapada. Tu, gde žive milioni ljudi, gde čistači ulica naoružani samo metlama i kantama na točkovima vode borbu protiv prljavštine, gde su proletos stotine hiljada ljudi demonstrirale za čistotu politike, tu gde se nalazi rumunski glavni grad, sa svim svojim šarmom, grubošću i protivrečnostima – tu ne postoji vremenska prognoza.
Zapadna meteorološka karta je besprekorno bela, kao ranije navigacione karte. Terra incognita. Ali nije strašno, vreme u drugim evropskim prestonicama – Tirani, Sofiji ili Bernu – takođe ne interesuje nikoga.
Dve krvopije su bitno uticale na sudbinu grada. Prvi je daleko dogurao u filmskoj branši. Vlad Cepeš koji je poslužio kao model za Drakulu izgradio je ovde utvrđenje, na povoljnom mestu druma koji vodi od Karpata prema Crnom moru. Tu je on stolovao kao knez Vlaške. Minimalni ostaci nekadašnjeg kneževog dvora sada se nalaze u lajpciškoj četvrti (Lipscani). Kraj se tako zove jer su se tu, gde su se sudarali hrišćanstvo i osmanski islam, naselili brojni trgovci iz Lajpciga.
Čaušeskuova bolesna priroda zasenjuje čak i figuru Cepeša. Komunistički knez tame – osamdesetih je cela zemlja zaista često bila bez struje – izgradio je prinudnim radom, oduzimanjem imovine i prinudnim iseljavanjem ljudi pravi kneževski dvorac, na samo koju stotinu metara od Cepešove rezidencije. Niklo je na stotine monumentalnih stubova, pa bi stari knežev dvor stao u prostor koji zauzimaju dva ili tri takva stuba. Čaušesku je građevinu nazvao Kuća naroda, a danas se zove Palata parlamenta. To preimenovanje je zaista unapređenje za građevinu koja je optički teroristički čin, nasilje od kamena i cementa, koje je u stvari trebalo dići u vazduh.
To je nakazno mesto s kojim grad mora da živi. Mnogi poslanici koji tu imaju svoje kancelarije optuženi su za korupciju. Ali i sudije, državni činovnici, biznismeni trpaju pare u sopstvene džepove. Krvopije posebnog kova. A rumunski socijaldemokrati (PSD) su hteli oslabiti upravo najverodostojniju antikorupcionu instituciju DNA. Korumpiranih političara ima u svim strankama, ali ih je kod rumunskih socijaldemokrata očito najviše.
Početkom godine se narod pobunio. Dok su se u Mađarskoj i Poljskoj ulice odavno napunile demagogijom i čovekomrzačkim parolama, u Rumuniji su gradske ulice bile ispunjene demokratskim i građanskim zahtevima. Na Trgu pobede su se okupljale stotine hiljada ljudi da bi negodovali zbog politike PSD. Probudila se nada da se konačno upalila iskra građanskog duha. Danas se na tom mestu može videti tek poneka zastava, a naveče se okuplja tek šačica ljudi. Gust saobraćaj prigušuje njihove glasove. Vladajući političari su izvukli pouku iz protesta i ostvaruju iste ciljeve u više manjih koraka. U Rumuniji opasnost po demokratiju nije na desnici, kao u Mađarskoj ili Poljskoj, već na levici.
I Trg pobede je ružan. Ogroman, prazan prostor bez duše. Ranije je ovde bila severna granica grada iza koje se nalazila gusta šuma. Stižući 1866. u provincijalni mali grad gde su ga čekali budući podanici, nemački princ Karol je prošao kroz tu šumu. Rumuni nisu verovali da je neko iz sopstvenih redova u stanju da obezbedi dalju egzistenciju mlade države, Rumuni su uvezli celu nemačku dinastiju. Kasnije su doveli francuske i nemačke arhitekte da bi podarili Bukureštu zapadnoevropsko lice. Nove građevine – kraljevske palate, biblioteke, koncertne sale, banke – približile su grad Parizu. Ali samo malo.
U ta vremena kada je kralj stizao kroz šumu još nije bila podignuta mračna staljinistička građevina koju danas zovu Kuća slobodne štampe i koja je pre podizanja Kuće naroda bila najveća zgrada u Bukureštu. Šuma nije bila ispresecana širokim, elegantnim bulevarima koji danas zaista podsećaju na Pariz. Staljin i Pariz se u Bukureštu dobro slažu.
Na severnoj strani Trga pobede završavaju parkirališta. Tu počinju zelena pluća grada i kraj sa vilama. Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka imućni građani su tu podizali svoje otmene domove uz haotično mnoštvo stilova i formi. Tu je živeo i Čaušesku sa svojom crvenom nomenklaturom. To je četvrt Dorobanti sa Bentlijima i elegantnim ženama. Šetnja živopisnim ulicama ovog kraja jeste obeštećenje za poneku monstruoznost grada. Iz komunističkog Bukurešta čovek bez upozorenja zakorači u svet predratnog građanstva.
Tu se, kao i na drugim mestima, pokazuje zašto je Bukurešt privlačan – zbog suživota potpuno različitih svetova. Južni deo Trga pobede je košmar od masivnog betona, ogromni blokovi su tu podignuti. Moglo bi se pomisliti da tu lepota prestaje, ali to nije tačno. Na raznim mestima u gradu blokovi zgrada okružuju izvorne četvrti kao da ih štite. Ili guše? Između dva bloka čovek naiđe na skoro ruralni Bukurešt. Tiho je i ritam je sporiji. Vinova loza prekriva tremove. Ovaj grad ima mnogo lica, urbani Doktor Džekil i Mister Hajd.
Dok predstava krvopija ne prestaje, dok se biznismen šećka u svom Bentliju, a dve devojke izlažu svoja tela doterana u teretanama, jedna neugledna devojka će sve do duboko u noć čistiti ulice. Njeno umorno lice će iskrsavati iz tame pod snopom svetlosti automobilskih farova, ali će brzo biti zaboravljena. Cisterne će posipati ulice vodom. Grad boluje od higijenske manije, kao da se iz noći u noć pribavlja čista košulja koja se preko dana isprlja. Tako gledano, čistači ulica u Bukureštu jesu kao Sizif.
*Pisac Katalin Dorijan Floresku je rođen 1967. u Rumuniji a od 1982. živi u Švajcarskoj. Za roman „Jakob je odlučio da voli" je 2011. dobio nagradu švajcarskih izdavača. Sredinom septembra će objaviti zbirku priča „Pupak sveta". Tekst je deo naše serije Moja Evropa u kojoj subotom objavljujemo kolumne autora sa istoka i jugoistoka kontinenta. Ostale tekstove naći ćete ovde:Moja Evropa