Nulti čas srpske istorije
11. jul 2018.
1.
14. jula 1995. moj sin je navršio mesec dana. Vesti u nemačkim medijima bile su zlokobne. Iz Bavarske su se kobni događaji videli jasnije nego iz Beograda pod informativnim kišobranom Miloševićeve klike. U Srebrnici je trajao pokolj za koji su Amerikanci nudili satelitske snimke. Bio sam razapet između radosnog navikavanja na jedno novorođeno ljudsko biće koje nosi moje prezime i nezamislive količine smrti u kraju koji sam dobro poznavao – odrastao sam na pedesetak kilometara vazdušne linije od Srebrenice.
Sunčani dani u tihoj nemačkoj ulici u Regensburgu osenčeni dalekim užasom. Sanjao sam loše, spavao malo. Osećao sam nemoć. I stid. Nikada nisam verovao u silu i nasilje. Ratno finale, sa Srebrenicom, a docnije i sa Olujom, nametnulo mi je misao da su oni zbog kojih sam otišao iz zemlje konačno ostvarili svoj cilj. Nasilno razdvajanje naroda po svaku cenu bilo je – pokazaće se – konačno.
Za mene je Srebrenica značila pre svega moralni poraz. Smatrao sam da su Srbi i Muslimani do te mere bliski, da nisam bio u stanju razumeti ideološkim projekcijama i višegodišnjim ratom utemeljenu mržnju. Zato što tu mržnju nisam osećao.
Trijumfalizam zločinačkih gospodara Srebrenice registrovao sam kao čin bića sa druge planete. Toliko su mi bili strani. A stid sam osećao zbog porekla i jezika koji su me, hteo ja to ili ne, povezivali sa njima. Bankrot međunarodne politike ogrezle u pasivni cinizam, ubijanje zarobljenih bošnjačkih muškaraca, potpuno suludo čak i sa stanovišta srpskog nacionalnog interesa, a kamoli sa stanovišta međunarodnog ili nacionalnog prava ili hrišćanske etike – a ubice su se pozivale na pravoslavlje – sve to je bilo toliko očigledno da nisam imao kud, morao sam da priznam potpuni poraz svega u šta sam verovao i čemu sam se nadao.
2.
Od tada sam u više navrata pisao o Srebrenici. Rekao sam što se moralo reći. Donete su razne rezolucije. Podnesene pa odbijene razne tužbe. Ali mi se čini da je nešto bitno, možda najvažnije, ostalo neizrečeno.
3.
Srebrenica nije samo bolno kolektivno iskustvo za Bošnjake već i nulti čas srpske istorije. Uprkos namerama ubica, ta dva bliska naroda će na paradoksalan način, zločinom, biti sudbinski povezana jače nego što je formula „bratstva i jedinstva“ ikada mogla da ih poveže.
Stoga odnos Srba i Bošnjaka više nije moguće misliti mimo Srebrenice. To krije jednu šansu i jednu zamku.
Šansa je mala, sićušna, ali je treba razmotriti. Između Banjaluke i Beograda pokušava se licitirati sa brojem ubijenih Bošnjaka, osporava se genocidna namera i naposletku, nude se srpske žrtve iz Podrinja kao dokaz da su „oni prvo klali nas“. Kao da ubijeni Srbi mogu biti izgovor za ubijene Bošnjake.
Ta politika imaće priliku za normalizaciju odnosa sa Bošnjacima pod uslovom da se prestane sa igricama oko brojeva žrtava. Dokle god je minimiziranje broja žrtava ustaška gadost kada se radi o Jasenovcu, a stvar zdrave srpske patriotske skepse kada se radi o Srebrenici, neće biti normalizacije. Osim toga, još uvek ima dovoljan broj Srba koji smatraju da su Ratko Mladić i Radovan Karadžić „samo branili svoj narod“.
U kakvoj je vezi egzekucija golorukog čoveka sa odbranom sopstvenog naroda? Ne postoji nijedan istorijski, faktički ili metafizički alibi koji bi se mogao dati tim srpskim izrodima koji su muškarce odvojili od žena i pobili ih. Bolje da se zapitamo koliko kratkovide gluposti i nečoveštva treba biti koncentrisano na jednom mestu da bi se desila Srebrenica?
Šansa je dakle tu ako intonacija ovog teksta postane dominantni srpski ton. Rekao sam da je šansa mala, ali nikada ne reci nikad.
4.
Zamka je podmukla, skoro nevidljiva. Pođimo od Bošnjaka. Njih preko Srebrenice vreba klopka srpskog jasenovačkog modela. Ukoliko instrumentalizacija sećanja i bola završi u pretvaranju srebreničke traume u glavno mesto bošnjačkog identiteta onda će Bošnjaci pre ili kasnije doći u dilemu koja je u srpskom slučaju bila razorna za Jugoslaviju.
Naime, Bošnjaci će se zalagati za jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu uz istovremene optužbe da su Srbi, bez kojih je Bosna takođe nemoguća, genocidni. To podseća na napore srpskih političkih elita da održe Jugoslaviju uz stalni prigovor Hrvatima, bez kojih je Jugoslavija bila nemoguća, da su kolektivno odgovorni za Jasenovac. Kako graditi kuću sa svojim krvnikom? Svaki narativ koji identitete okuplja oko konzervisanih trauma mora računati sa traumatičnim reakcijama.
Pridoda li se ovome Blajburg kao indirektno antijasenovački narativ kod Hrvata (niste vi žrtve već mi) onda možemo Bosnu i Hercegovinu označiti kao državu sačinjenu od tri ekskluzivna sistema autoviktimizacije.
Mirsad Tokača je kao direktor Istraživačko-dokumentacionog centra i autor „Bosanskog atlasa ratnih zločina“ i „Bosanske knjige mrtvih“, dakle, pre nego se aktivirao u politici, saznao skoro sve o smrti u BiH. Možda ga to čini gorkim kada se pita kako „normalizovati odnose s onima koji su do jučer htjeli da nas nema“.
Na to pitanje ni na jednoj strani za sada nema odgovora. I dokle god ga nema, žrtve će biti spominjane od komemoracije do komemoracije. Tokača bi rekao da je to pozicija „zarobljene žrtve“. Empatija za stradalnike, jasna osuda zločina koji je neko počinio navodno u naše ime, jeste jedini izlaz iz ovog začaranog kruga.
5.
Naposletku, preporučio bih svim mladim Srbima da makar jednom odu do Potočara. Ne mogu reći da me je moja poseta pre desetak godina promenila. O zločincima sam mislio isto i pre i posle mog boravka tamo. Ono što mi je utisnuto u sećanje jesu razgovori sa preživelima. Shvatio sam da su žene koje su izgubile sve svoje muške članove porodice zakovane za taj trenutak, da on za njih nikada neće proći. Shvatio sam da je taj trenutak, hteo ja to ili ne, na neki način duboko povezan i sa mnom. Da je pripadanje odgovornost. Da je naša ljudska dužnost da konačno čujemo šta pokušavaju da nam kažu ti unesrećeni ljudi.