„Sve što su mogli zla izmisliti to su nam radili“
9. jul 2018.Krušev do i susedna Luka najudaljenija su sela od Srebrenice i nalaze se u srcu novog Nacionalnog parka Sušica, u kanjonu reke Drine, na padini planine čiji vrhovi dosežu i 1.400 metara visine. Sa druge strane planine, nešto niže i južnije, u pitomijoj dolini leži Žepa. Meštani tih sela odvajkada su vezani rodbinski, ali i sudbinski.
Fehim Habibović ili Hadžija kako ga svi zovu, starac je svetlog lica sa koga retko silazi osmeh. Ona lepu reč za svakoga. To je čovek vjere, ugledan i poštovan od svih koji ga znaju, a njih nije malo. Zna svašta da radi i „sve mu basta“ – polazi za ruko, kako kaže narod, bilo da od drveta pravi vile, grabulje stočiće ili stolice, bilo da vrca med ili peče pitu ispod sača, bilo da komšiji običnim klještima vadi bolesni zub, jer lekara, apoteke ili prodavnice i drugih pogodnosti civilizacije nema na 50 kilometra od sela Krušev do.
Fehim tu živi od ranog proleća do kasne zime. Njegov vedri duh može i da prevari, reklo bi se da je tom čoveku u životu uvek sve bilo „med i mleko“. Samo tračak sete u očima govori da nije tako. To potvrđuje i njegova priča koju za DW prvi put kazuje javno.
„Ja se ne bih nikad više predao“
„Bilo je to ljeto ’95. godine. Srebrenica je pala, padala je i Žepa. Iskupili smo se u Žepi radi dogovora šta i kako da se radi. Bilo nas je tu možda i hiljadu, što vojnika što civila. Imali smo tri mogućnosti, krenuti u proboj pa šta bude. A već smo čuli šta se desilo sa Srebrenicom i Srebrenčanima, pošto se nekolicina vratila i bila tu sa nama. Drugo je bilo predati se, što nikako nismo htjeli i treće, pokušati preko Drine preći u Srbiju, nadajući se da ćemo tamo imati više šansi da preživimo, jer Srbija zvanično nije bila u ratu. Veliki dio nas, ispostaviće se kasnije da nas je bilo oko 800, odlučilo se za tu treću soluciju. Ja sam imao maloljetnog sina i krenuo sam da se njemu nađem pri ruci. Bio je sa nama i moj brat, kao i još nekoliko njih iz familije.“
Na obali Drine od dasaka su napravili dva splava na koje je do druge obale moglo da se prebaci po pet ljudi. Trajalo je to nekoliko dana. Po prelasku, graničari Vojske Jugoslavije su ih hapsili i u grupama sprovodili do školskog igrališta u selu Jagoštica, gde su ih popisivali. Zarobljeni Bošnjaci su pod ciradom, u vojnim kamionima prevoženi u Šljivovicu i Mitrovo. Zbog pretrpanih kamiona i vrućine jedan mladić se ugušio. Po dvadeset i više ljudi trpano je u prostorije u nekadašnjim radničkim barakama.
„Prvo, bili smo gladni. Za trideset pet dana ja sam smršao trideset kilograma. Dnevno smo dobijali po komadić hljeba i konzervicu sardine na nas četvoricu. Čini mi se da sve što su mogli zla izmisliti to su nam radili. Ja lagati ne mogu, valja pred Boga. Smrt je jedna, ali ja se ne bih nikad više predao.“
„Prozivali su neke noću, izvodili ih i tukli čim stignu, letvama, kablovima od struje po bosim tabanima. Maltretiranja je bilo na razne načine. Čuo sam za neke da su po izlasku iz logora i odlasku u strane zemlje sami sebi presudili, jer više nisu mogli psihički da izdrže to što su preživjeli.“
„Neće vas pobiti, kad nisu do sada“
Prema zvaničnim podatcima, od posledica zlostavljanja i nečovečnog postupanja u logorima su preminula četiri logoraša: Ahmo Krlić, Meho Jahić, Šećan Dizdarević i Nazif Krlić.
Ipak, i među čuvarima je bilo onih koji su u sebi imali makar malo ljudskosti, priča Fehim: „Jedne zimske noći tražio sam da idem u WC. Digneš tri prsta, ponekad moraš i da se prekrstiš – to je kao normalno bilo – i puste te. Kad sam se vraćao dežurni policajac, mislim da se zvao Goran, pozvao me u sobičak sa toplom peći i pita me da li bih popio kafu? Iznenadio sam se i ne znam šta da odgovorim. Bojao sam se batina, jer tako su često provocirali ljude. Odgovorio sam potvrdno, pa šta bude. Skuhao mi je kafu brzo na užarenoj ploći bubnjare. Dobro se sjećam njegovih riječi dok sam pio taj nenadani dar. Rekao mi je: ’Da ti kažem, i ovo će proći. Proći će, bliži se dan kad će te izići. Nemoj se sekirati ostaćete živi, neće vas pobiti, kad nisu do sada.’ Volio bih da tog čovjeka sretnem i vidim.“
Posredstvom Crvenog Krsta i UNHCR-a većina logoraša deportovana je u zemlje koje htele da ih prihvate – u SAD, Australiju, Francusku, Švedsku itd. Jedan broj ostao je u logoru da bi njih 220 bili vraćeni u Bosnu i Hercegovinu.
„Nas 12 je prihvatila Švicarska. Sa mnom u toj grupi su bili moj sin i brat. Tako smo ostali živi.“
Fehim se odavno vratio iz Švajcarske gde su ostali da žive njegov brat i sin sa porodicama. On samo preko zime ode kod njih u goste, ali čim sneg počne da se topi, vraća se u Krušev do, gde mu je, kaže, najlepše. Nedavno ga je jedan prijatelj iznenadio fotografijom iz logora koja se pojavila na društvenim mrežama. Na toj fotografiji Fehim Habibović sedi u grupi zarobljenika koje sa puškom čuva srpski policajac. Fehim ne zna ko je autor fotografije, niti je to znao da mu kaže prijatelj koji ga je na njoj prepoznao.
„Volio bih sad da odem u Šljivovicu i Mitrovo polje“
Sevdet Atić ili Čupo, kako ga zbog duge kose koju veže u rep zovu prijatelji, u julu ’95 imao je 16 godina. Rođen je u srebreničkom selu Šubin, gde i danas živi. Kada je Srebrenica pala, krenuo je sa ostalima kroz šumu, ka Tuzli. Pukim slučajem preživeo je zasedu na Kameničkom brdu. Bio je ranjen u rame i nogu, pa je, s nekolicinom ljudi koji su se zatekli sa njim, odlučio da se vrati nazad ka Žepi.
U potrazi za hranom, jer u selu je vladala velika glad, on i još dvojica drugova umalo nisu bili zarobljeni. Srpski vojnik pucao je iznad njihovih glava i vičući ih pozivao da se da se predaju, ali nije uspeo da ih pronađe u grmlju u koje su se sakrili. Video je tada kako zarobljavaju stotinak ljudi. Posle nekoliko dana uspeo je da se dokopa Žepe, gde je sa ostalima prešao Drinu. I tu je imao sreće, jer su Srbi pucali na splav na kom je bio. On ne zna da pliva, a pre toga je još bio i ranjen. Na drugoj obali je zarobljen i odveden u logor Mitrovo polje.
„Duga je to i ružna priča. Bili smo gladni, a siti nikad. Jeli smo splačine i ono što ostane poslije naših čuvara. Radili smo fizičke poslove svakodnevno. Sjećam se da smo krčili i uređivali neku šumu i okolinu vodenice na riječici koja je bila u blizini. To smo uredili tako kao da je park. Bilo je svakojakih maltretiranja. Vidio sam svašta i ne želim se toga ni podsjećati, mada sam ja relativno dobro prošao zahvaljujući valjda tome što sam bio veoma mlad, sitan i mršav pa me nisu tukli.“
„Volio bih sad da odem u Šljivovicu i Mitrovo polje da vidim kako to izgleda. Iz sveg tog užasa i patnji koje smo preživjeli, ostala su mi i lijepa sjećanja na dvojicu čuvara, dvojicu pravih ljudi koje bih volio sresti, pozdraviti se sa njima i pokušati im se nekako zahvaliti. Dok sam bio u Mitrovom polju, ovaj čijeg imena se ne sjećam, ali ga ne bih rekao i da znam, on mi je noću, kada je bio na straži, jer danju nije smio, krišom donosio ponešto hrane, keksa ili jabuku. Tim se i on izlagao velikoj opasnosti da ga kolege primjete i ko zna šta bi onda bilo. Slično mi se desilo i kasnije kada su me prebacii u Šljivovicu. Bio je krupan i rekao mi je da se zove Slobodan Obradović. Često mi je krišom davao hranu koju sam ja dijelio sa drugima u sobi. Jednom mi je dao i neke novine koje smo čini mi se svih nas 20 u sobi napamet naučili. Volio bih te ljude sresti i zahvaliti im se.“
Atić je u Šljivovici ostao do kraja i sa većom grupom logoraša je 10 aprila 1996. godine vraćen u BiH. Sa ostalim Bošnjacima, Sevdet Atić se prvi vratio u svoje do temelja porušeno selo. Svojim radom i novcem inicirao je gradnju puta do sela. Sa bratom ima ugledno građevinsko-prevozničku firmu, ali teško u Srebrenici dobija posao, jer, kako kaže, kao i mnogi drugi – nije podoban lokalnim moćnicima. Srbin iz Srebrenice Branimir Bibić mu je u slučajnom razgovoru o temi kako je ko preživeo rat, kazao da je on bio onaj vojnik koji je u selu pucao na njega i druge pozivajući na predaju. Kazao mu je i da su tada zarobili 160 Bošnjaka, ali da ne zna šta se sa njima desilo, jer ih je njegova jedinica koja je pretresala teren, predala drugoj. Sevdet i Branimir se viđaju i pozdravljaju se kada se sretnu.
Epilog
Prema podacima organizacije Fond za humanitarno pravo, u februaru 1996. zatvoren je logor u Mitrovom Polju, a logor u Šljivovici u aprilu iste godine, kada su poslednji zarobljenici pušteni. Do danas niko nije odgovarao za torturu, zlostavljanja i smrt muškaraca iz Žepe u logorima u Srbiji. Iako su poznata imena inspektora i stražara u logorima, pred domaćim sudom nije pokrenut nijedan postupak na kome bi se utvrdila krivična odgovornost za postupanje suprotno ratifikovanim konvencijama i domaćem pravu. Štaviše, Tužilaštvo za ratne zločine odbacilo je krivičnu prijavu Fonda za humanitarno pravo za zločine počinjene tokom 1995. i 1996. godine u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje.
Krajem 2014. godine, nakon što su iscrpljena sva pravna sredstva u Srbiji, Fond za humanitarno pravo je u ime 67 bivših logoraša podneo predstavku Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu zbog nesprovođenja efikasne istrage o zlostavljanjima u logorima. U oktobru 2016. godine Evropski sud je odbacio predstavku iz proceduralnih razloga.
Torturom nad Bošnjacima u logorima u Srbiji nisu se bavili ni Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju ni Međunarodni sud pravde, iako su i jednom i drugom sudu bili predočeni dokazi o tim zločinima.