Ne, ponovni neuspeh politike u pokušaju da Ustavni sud zabrani NPD nije katastrofa. To je pre blamaža za Bundesrat koji je sada i po drugi put previše hteo, ali su argumenti suviše slabi. Topovima se pucalo na vrapce – kao i 2003. kada su Bundestag, Bundesrat i Savezna vlada zajedno doživeli neuspeh na najvišem nemačkom sudu. Niko ne osporava da NPD prezire čoveka i zagovara rasizam, ali samo to nije dovoljno za zabranu stranke.
Šifra nemačkoga nacističkoga kompleksa
Zabrana neke stranke najjače je oružje nemačkog Osnovnog zakona (ustava). Ona dolazi u obzir tek ako je ugrožen slobodarsko-demokratski ustavni poredak – to znači ako on može da se ukloni. A ta opasnost se mora jasno dokazati. Iskreno rečeno, moramo li da se bojimo male stranke koja nema poslanike ni u jednom pokrajinskom parlamentu i koja ih nikada i nije imala u Bundestagu? Ne moramo. NPD je šifra za naš nemački kompleks nacional-socijalizma. On je razumljiv i potvrđuje naša višedecenijska nastojanja da se suprotstavimo začecima zla (Nikad više fašizma, nikad više rata!). Ali, takav istorijsko i psihološki uslovljen odbrambeni mehanizam protiv zaista odvratnih i nepopravljivih, potpuno je neprikladan za pravno sredstvo zabrane neke stranke.
Sudije u Karlsrueu su to političarima sada ponovo jasno rekli. NPD dakle sme da i dalje deluje i da i dalje bude beznačajna. I niko zbog toga ne bi trebalo da se uzbuđuje. NPD je marginalna grupica koja je u najboljem slučaju vredna spomena kada se radi o njenom katastrofalnom organizacionom i finansijskom stanju. Ne, demokratija ne mora da zbog takvih političko-ideoloških statista podiže tvrđavu kako bi se odbranila od desničara.
Ovo pravno natezanje ionako stiže sa više decenija zakašnjenja. Postupak zabrane verovatno bi imao više izgleda 1960-ih godina, a tada bi sigurno bio i potrebniji. NPD je tada imala poslanike u više pokrajinskih parlamenata – u nekima čak skoro deset odsto, više nego što su tada imali liberali (FDP). Ali tada – iako je na snazi bio isti Osnovni zakon – niko nije pokrenuo tu inicijativu. Brojni nacisti još uvek su bili poslovno aktivni, društvena klima je bila drukčija. Ako je ikada postojala i teoretska opasnost da NPD nanese štetu mladoj Saveznoj Republici, onda je to bilo tada. Ali niko se nije usuđivao i – prilika je propuštena.
U vreme Vilija Branta (1969-1974), NPD je marginalizovana. A zašto? Zato što se s Brantom celo nemačko društvo pomerilo ka levom centru i tako ekstremnu desnicu pretvorilo u patuljka – i bez Saveznog ustavnog suda, i bez zahteva za zabranom.
Protiv desnog ekstremizma argumentima, a ne zabranom
Naša demokratija bi trebalo da jednostavno može da izdrži NPD. Restrikcijama se od te mini-stranke samo pravi udruženje mučenika koje će brzo da stvori neku zamensku organizaciju. Desno-ekstremna ideologija ne može se ukinuti presudom – protiv nje se mora boriti politički i argumentima.
Nemačka u suštini – njene stranke i društvo – odavno imaju jedan drugi problem. Navodnog džina – NPD koja se prikazuje kao nešto što je opasno – istorija je pregazila. Društveni konsenzus i ravnotežu u društvu trenutno ugrožavaju drugi: Alternativa za Nemačku (AfD), Pegida i novi populisti koji jednostavnim načinom razmišljanja traže saveznike – i već su ih našli, kako potvrđuju rezultati najnovijih pokrajinskih izbora. I u ovom slučaju važi: zabrana bi bila kontraproduktivna. Prijateljima jednostavne slike sveta treba se suprotstaviti – argumentima.