Nova-stara pravila za stabilnost evra

Tri procenta državnog deficita, državni dug od najviše 60 odsto BDP i maksimum dva odsto inflacije: to je svojevrsni „korset“ koji je postavljen davne 1996, i to ne samo za zemlje evrozone, već i za sve članice Evropske unije. Do toga je došlo nakon što je Nemačka, odnosno njen tadašnji ministar finansija Teo Vajgel konačno prihvatio evro – ali samo ako će da bude isto onoliko stabilan kao i nemačka marka.

Realnost je takva da se tih okvira danas malo ko pridržava. Inflacija u evrozoni je – već i zbog cene energenata – još uvek iznad dva procenta, a zemlje-članice su opravdanje za to što im je državni dug narastao daleko iznad propisanog maksimuma pronašle u merama podrške uvedenim zbog pandemije korone. Zato je u to vreme dogovoreno da „privremeno“ neće biti sankcija zbog kršenja pravila o stabilnosti.

Sada je ipak moralo da se odluči, da li je to potrebno ponovo uvesti – ili bitno promeniti. Natezanje je trajalo mesecima. Neke zemlje (iako su apsolutno sve sklone da troše više nego što imaju) glasno su zagovarale manje oštra pravila. Ili bar produženje suspenzije. Druge pak ne žele valutu s previše „elastičnim“ okvirima, što bi neminovno vodilo smanjenju vrednosti novca, pa će na primer skuplje da košta uvoz nafte i drugih sirovina koje se obračunavaju u dolarima.

Evropski parlament za „čvrst“ evro

Evropski parlament konačno je odlučio: ne samo da se vraća staro pravilo „3-60-2“, već ono postaje još strože. Države s dugom većim od 90 procenata BDP (a tu su, ne samo Grčka, nego i Italija ili Francuska, Belgija, Španija, Portugalija...) obavezne su da svake godine smanje svoj dug za najmanje jedan odsto. Države sa zaduženjem manjim od 90 odsto, ali većim od propisane granice (to je još uvek Nemačka, baš kao i Austrija, Hrvatska, pa čak i Finska) moraju da pokažu smanjenje od pola procenta godišnje.

E, sad dolazi ono „ali“: ako države pokažu da novac troše na „verodostojne“ infrastrukturne projekte i na reforme s ciljem da se poboljša njihov položaj na tržištu i razvije potencijal rasta, onda „može da se razgovara“ o rokovima u kojima će dug da se smanjuje. I pritom bi sve moralo da bude jasno u vezi s tim prekoračenjima, jer do sada nije bilo previše transparentno koje države će dobiti opomenu da moraju da se pridržavaju okvira stabilnosti, a kojima će to opomena nekako da potone u nečijoj fijoci, uprkos prestupu.

„Odakle nam novac za klimu?“

To je kompromis s kojima nisu svi srećni, i to ne samo među državama, već i među strankama u Evropskom parlamentu. Poslanica Zelenih Henrike Han protestuje na primer ovako: „Umesto da se bavimo kreditnim sposobnostima, održivim finansijama i omogućavanjem da se ima dovoljno prostora za investicije kako bi se postigla zelena transformacija, nova pravila i dalje se zasnivaju na smanjivanju dugova što ne odgovara ovom vremenu.“

Predsednik poslaničke grupe demohrišćana u Evropskom parlamentu Manfred Veber odgovara da se Zeleni takvim izjavama „igraju vatrom“ i tvrdi da oni ništa nisu naučili iz dužničke evro-krize. Državni dug koji nije usmeren na ekonomski rast, kako kaže, jednostavno znači sledeće: mi trošimo, a plaćaju buduće generacije. Povrh toga, na svakoj državi je odluka da li će novac da troši na škole, na vetro-elektrane ili na nešto treće. Ali, „bogatima i moćnima“ je to svejedno: glavno je da im država vraća dug i plus lepu kamatu na tu pozajmicu.

Samo tri države...

Nakon Evropskog parlamenta ovu odluku o stabilnosti trebalo bi da prihvate i članice Evropske unije. Smatra se da je to formalnost. Pritom je činjenica da se pred članice postavljaju i ogromni zahtevi u ekološkoj tranziciji, a tu su i izdaci za odbranu. Zato uopšte nije jasno ko će to moći da plati.

Evropsko udruženje sindikata (EGB) i Nova ekonomska fondacija (NEF) početkom aprila su izračunale da će tih planova o stabilnosti evra moći da se pridržavaju samo članice koje nisu u evrozoni, Danska, Švedska i Irska. A i Irska samo ako se EU konačno dogovori o jasnijim pravilima za „poreske popuste“ za međunarodne koncerne da bi imali sedište u toj državi. Pritom to ne pogađa samo Irsku, već i Holandiju, Belgiju, Luksemburg... Pregovori o tome vode se takođe već godinama, ali ishod još nije ni na vidiku.