Noć bez detalja
29. jun 2018.
Šefovi država i vlada su posle neprospavane noći i osam sati traganja za kompromisom napustili zgradu Evropskog saveta u Briselu sa nečim opipljivim u rukama, ali bez puno detalja. „Imali smo mnogo posla kako bi smo premostili brojne razlike“, rekla je savezna kancelarka Angela Merkel o dugoj radnoj noći.
To je eufemistički način da se dočara svađa koja se odvijala iza zatvorenih vrata. Tek je treći nacrt zajedničkog saopštenja dobio saglasnost svih članica EU.
Možda bude nekih kampova
Suština je dogovor da se sa jednom ili više afričkih zemalja dogovori gradnja sabirnih centara za izbeglice. Do sada su zemlje poput Maroka, Tunisa i Alžira odbacivale takvu mogućnost no može biti da je sve pitanje novca. Kad smo već kod novca, dogovoreno je da se izbeglički dil sa Turskom podmaže sa još tri milijarde evra.
Eventualno uspostavljanje sabirnih centara na severu Afrike „želimo da izvedemo sa UNHCR i Međunarodnom organizacijom za migracije“, rekla je Merkel i dodala da se mora voditi računa o međunarodnom pravu.
Dve pomenute organizacije UN koje se bave izbeglicama su spremne na saradnju, ali pod određenim uslovima. Žele da vode kampove u kojima su zagarantovani humanitarni uslovi uz ideju da se takvi centri nazivaju „platformama“. Opet eufemizam.
To sve nije nova ideja. Od početka izbegličke krize se govori o zaustavljanju migranata pre nego što pređu Sredozemno more no do sada su se praktični problemi uvek isprečili.
I na tlu EU bi mogli da niknu novi centri (hotspots), ali to je na dobrovoljnoj bazi. Francuski predsednik Emanuel Makron se potrudio da naglasi da bi ti centri bili strogo „zatvorenog“ tipa, to jest došljacima bi bila oduzeta sloboda kretanja.
Pitanje je da li će to biti dovoljno da odobrovolji pre svega Italiju, ali i Grčku da otvore takve masovne kampove. Niko se još nije javio premda je italijanski premijer Đuzepe Konte učestvovao u izradi predloga i na kraju izrazio zadovoljstvo: „Italija od danas više nije sama.“ Pojedinosti tek treba dogovoriti.
Ako takvi kampovi nastanu na dobrovoljnoj bazi, tu bi se u ubrzanom postupku odlučivalo o izgledima došljaka na azil pa bi one koji imaju izgleda – opet na dobrovoljnoj bazi – primale razne članice EU. Dakle sve je još u magli.
Na posletku se radilo i o jačanju granične misije EU Fronteksa koja bi do 2020. uz više para, ljudstva i opreme trebalo da preraste u pravu graničnu policiju. Ni taj predlog nije nov, ali po rečima austrijskog ministra Sebastijana Kurca, sada „svi konačno žele to da sprovedu kako bi što manje migranata dostizalo evropsko tlo“.
Zaključeno je da spasilački brodovi koje redovno u Sredozemno more šalju nevladine organizacije i humanitarci ne smeju sprečavati rad libijske obalske straže. Šta to znači? Kao i kod ostalih tačaka, ni ovo nije precizirano.
Bavarski ultimatum
Da li je i ovo nekonkretno što je dogovoreno ipak dosta s obzirom na početne pozicije? Angela Merkel je doputovala u Brisel sa figurativnim pištoljem na slepoočnici koji drži njen ministar policije, šef bavarske CSU Horst Zehofer. Ultimatum je glasio: ako do vikenda ne bude evropskog rešenja, Zehofer će na nemačkim granicama sam zaustaviti migrante koji su već registrovani u drugim zemljama EU.
Jesu li Bavarci zadovoljni mlakim dogovorom iz Brisela tek će se videti. Ako nisu i ako Zehofer povuče potez bez odobrenja svoje šefice vlade, koalicija će biti pred pucanjem.
Kancelarki je pomalo u pomoć priskočio austrijski kolega Sebastijan Kurc koji nije skrivao da će glavni cilj austrijskog predsedavanja EU u drugoj polovini godine biti potpuno sprečavanje migracije. Kurc je upozorio Zehofera da će „delati“ ako se nemačke granice zatvore. U prevodu, ako Nemci ne puste migrante koji stižu preko Austrije, Austrijanci ih neće pustiti nazad.
Za Zehofera bi to zakomplikovalo stvar jer bi uz brojne peripetije i velike troškove mogao samo da proba da avionom prebacuje migrante tamo gde su najpre ušli u EU – Italiju, Grčku, Bugarsku.
Italijanski veto
Sa druge strane je bio italijanski premijer Konte koji je u četvrtak uveče još pre večere rekao da nikakvo zajedničko saopštenje neće potpisati ukoliko ne bude zadovoljavajućeg rešenja o problemu migracije koji zanima Italiju. Ta vrsta neformalnog veta koja može da torpeduje dogovor o svim pitanjima nije nepoznata u Briselu. Nepisani je bolji običaj, međutim, da svaki šef vlade na samitima samo jedanput sme da odigra na tu kartu kada je neko pitanje neobično važno njegovoj zemlji.
U nekoj vrsti šatl-diplomatije je Konteov predstavnik vršljao između sobe u kojoj su se vodili pregovori i prostorije u kojoj sede novinari ne bi li pojasnio italijanske pozicije. „Ko stigne u Italiju, stigao je u Evropu“, glasi njihova formula. Ako iz Libije do italijanskog kopna stigne 100 migranata, 90 mora da se rasporedi po drugim zemljama EU.
Premda drugi nisu presrećni zbog ove italijanske taktike, kod kuće u Rimu promiču naslovi poput: „Konte diktira dešavanja“ kako je napisala italijanska novinska agencija. Na kraju posebno po italijanskoj želji u saopštenju stoji jedan pasus u kojem se kaže da odnos prema izbeglicama mora biti u duhu „solidarnosti“ – prema drugim članicama EU.
Bilo je mesta i za pošalice. Konte je u jednom momentu pozvao kolege da mu veruju kako se sklapaju dogovori jer ima advokatsko iskustvo. Švedski premijer je na to rekao da je ranije bio varilac, a bugarski šef vlade Bojko Borisov da je bio vatrogasac. Svima je to bilo smešno.
Angeli Merkel pak na kraju nije bilo do smeha. U svom je diplomatskom stilu iscedila nešto što zvuči kao umereni optimizam: „Dobra je poruka što na kraju imamo zajednički tekst.“ Veću pohvalu od toga nije ni moguće naći. Merkel dobro zna da će svi tražiti interpretacije dogovora koje im odgovaraju. I zna da je đavo u detaljima.