Mlada, zgodna žena iz Avganistana sedi u studiju i pred kamerama moli za azil. Ona je vojnikinja i jedina žena među pilotima avganistanskih vazduhoplovnih snaga. Priča da su joj zbog posla kojim se bavi pretili talibani, pa čak i dalja rodbina. Kaže da je bezbednosna situacija svakim danom sve gora, što je suprotno onome što tvrde pojedine vojske i NATO. U vreme oskudno vestima, između Božiča i Nove godine, ona se pojavljuje u najpoznatijem američkom televizijskom programu i daje intervju za velike novine. Debakl ne može biti veći za sve one na Hindukušu i zapadnim prestonicama koji nastoje da situaciju u Avganistanu predstave lepšom nego što jeste.
Nilofar Rahmani (24) donedavno je bila ikona i primer za to kakav bi Avganistan trebalo da postane prema shvatanju Zapada. Kul, sa pilotskim naočarima za sunce, maramom koja ležerno pokriva glavu, u tesnom pilotskom odelu, Rahmani je bila oličenje žene koja samouvereno prkosi zatucanim talibanima. I koja je u zemlji ostala uprkos svim opasnostima. Stigla je čak i do Bele kuće gde joj je prva dama Mišel Obama uručila nagradu „Hrabra žena".
Mi bismo voleli da je sve tako na Hindukušu, ali stvarnost izgleda drugačije. Otkako se posle vladavine talibana intenzivirala razvojna pomoć za Avganistan, projekti za „jačanje žena" postali su deo plana za obnovu zemlje. Ženski fudbal, profesorke, zastupljenost žena u parlamentu, ministarke, policajke, a sada i vojne pilotkinje – na sve to mnogi Avganistanci gledaju kao na zapadnu novotariju, koju trpe jer znaju da je to jedan od uslova za dobijanje finansijske pomoći. Tome se često podsmeva i potajno se protiv toga bori. Pritiskom od strane društva ili otvorenim pretnjama. Jednakost polova je dugotrajan proces koji u Avganistanu još nije pustio korenje.
Muškarcima koji dominiraju u vojsci je naročito neprijatno da ih predstavlja mlada žena, i to iz više razloga: ne samo da jedna žena protivreči izjavama nadređenih muškaraca, već pripadnica vojnih snaga, oficirka, javno govori o neuspehu snaga bezbednosti. Zahtevom za azil ona takođe rasvetljava još jednu pojavu sa kojom avganistanska vojska ima problem. To nije prvi put da vojnici koji su bili na obuci u inostranstvu više ne žele da se vrate u Avganistan. Samo u SAD je u protekle dve godine 45 vojnika napustilo program obuke. Pre dve godine jedan oficir koji je trebalo da učestvuje na samitu NATO u Velsu zatražio je azil odmah po dolasku. U samom Avganistanu, vojska je 2015. godine mesečno gubila i do 4.000 vojnika. Većina njih nije poginula u borbama već jednostavno dezertirala.
Nilofar Rahmani budi saosećanje. Može biti da se precenila kada se ponadala zvaničnoj podršci SAD. Njena vrednost uzorne Avganistanke narednih dana će naglo pasti. Kada jedna ikona njenog kalibra više neće da se bori, i time – vojno gledano – narušava moral vojske, kako onda da američki političari opravdaju angažman svojih vojnika na Hindukušu? Da li vojnici ubuduće mogu da se pozivaju na odgovornost kada dezertiraju?
Već sada je jasno da se traži izlaz kako bi Kabul i Vašington sačuvali obraz. Pilotkinja sada odjednom govori o nesporazumu i kaže da i dalje hoće da služi Avganistanu. Avganistansko ministarstvo odbrane to ocenjuje kao „dobru odluku", iako advokatkinja vojnikinje kaže da zahtev za azil i dalje nije povučen. Međutim, ukoliko se Nilofar Rahmani zaista vrati u domovinu – u velikoj je opasnosti. Izneverila je vojsku i optužujući rodbinu uvukla u probleme svoju porodicu.