Nevidljiva mesta užasa
1. mart 2020.
„Mog svekra i svekrvu smo pronašli eto ovde. Tu ih je neko zakopao. Ali sedamnaestoro nismo pronašli nikad", govori sredovečna gospođa u idiličnoj bašti punoj voćki i zelenila. Čuje se cvrkutanje ptica, šum lišća. Idiličan prizor. Ali samo za one koji nisu upućeni.
Ovaj kadar filma „Was bleibt|Šta ostaje|What remains /Re-visited" prikazuje Grabovicu u Severnoj Hercegovini gde su pripadnici bošnjačkih jedinica izvršili pokolj nad hrvatskim stanovnicima sela. Ovakvih kadrova još ima petnaestak u filmu - sve mesta na kojima se tokom rata u Bosni i Hercegovini dogodio ratni zločin. Sve su to mestakoja dokumentovana u Haškom tribunalu, objašnjava za DW nemačka režiserka Klarisa Time.
Scena u Grabovici je jedina u kojoj se zaista i govori o tome što se na tom mestu dogodilo. Da se radi o Grabovici, saznajemo jedino iz razgovora s režisrekom. Ostale scene, više-manje nemo, otvaraju mogućnost gledaocu da sam stvori sliku užasa. „Ja gledaoca ostavljam samog s tim kadrovima. Ja se nisam nalazila u situaciji da nekog moram da informišem. Ko želi da zna šta se događalo u Bosni i Hercegovini, taj to može sam da sazna. Spisi Haškog suda su dostupni na internetu.
Deset godina kasnije
Was bleibt|Šta ostaje|What remains /Re-visited je nastavak projekta koji je ista umetnica započela pre deset godina. Ona je tada posetila ista ova mesta i nemo ih filmski dokumentovala. Deset godina kasnije, ona se vraća na ista mesta s fotografijama kadrova iz prvog filma.
Kroz film pratimo režiserku i njenu asistentkinju kako se s tim fotografijama postavlja u kadar ispred istog tog mesta. Što se promenilo? Neke kuće u kadru su dobile nove fasade, neka mesta su zarasla u žbunje. Klarisina kamera i dalje nemo i bez kretanja beleži iste scene. Ali ovaj put, ljudi koji se nađu u kadru - govore. A oni ne govore o prošlosti nego o budućnosti. Uglavnom smo svedoci neobaveznog pristojnog ćaskanja domaćih koji strancu objašnjavaju kakav je život u Bosni i Hercegovini.
Ćutanje o prošlosti
Iako ima i poznatih žalopojki na situaciju u zemlji, odgovori na pitanje „Kako vam je danas? Bolje ili gore nego pre deset godina?" pozitivniji su nego što se to moglo očekivati. I to je pomalo začudilo i autorku. Jer i ona se u međuvremenu dobro upoznala sa situacijom u Bosni i Hercegovini u koju se zaljubila prilikom jednog odmora pre dvadesetak godina.
„Nekim ljudima je sigurno subjektivno bolje. Ali ne radi se o tome nego o činjenici da su oni koji su govorili s nama bili nekako srećni da nekoga zanima kako im je. To je posebno vidljivo u Stupnom dolu gde se mnogi još sećaju mog boravka od pre deset godina", govori Time. Međutim, mada svi znaju zašto je umetnica po drugi put došla baš u ovo malo mesto u blizini Vareša, o samom zločinu ne govori niko.
Ni na pijaci Markale niko ne govori o tome što se tamo dogodilo 1994. i 1995. Ljudi se prepoznaju na fotografiji staroj deset godina, prisećaju se ovog ili onog, turisti prolaze i zbijaju šale kada ugledaju kameru. Ali o tome zašto su Markale postale poznate i van Sarajeva, o tome se ne govori
Teže i lakše lokacije
No nisu sve lokacije za filmsku ekipu bile iste. „Mnogo je teže bilo ići na mesta gde danas žive ljudi koji pripadaju etničkoj grupi zločinaca nego tamo gdje žive oni koji su na tom mestu zaista nekog i izgubili", priseća se Time.
Jedno od tih negativnih mesta je i Bijeljina koja kolektivnu svest ušla zbog fotografija iživljavanja Arkanovih jedinica nad muslimanskim civilima. Ta napetost se oseća u svakoj sekundi u kojoj Time i njena asistentkinja na glavnom trgu drže fotografiju istog tog mesta pre deset godina. Većina prolaznika ih ignoriše, neki upućuju i značajne poglede. Situaciju ne opušta ni usiljeno ćaskanje s dve devojke od kojih jedna objašnjava kako jedva čeka da ode iz Bijeljine „rođacima u Ulm". Time priznaje da je pri odabiru lokacija pazila da uspostavi svojevrsnu ravnotežu kako joj se ne bi prebacivalo da patnje jednog naroda ili „genocidnost" drugog, stavlja u prvi plan.
Shvatiti neshvatljivo
Za nekoga ko je odrastao u Nemačkoj i njenom delom veoma mračnom prošlošću, mnogo toga je jasno kao i to da je proces suočavanja s prošlošću težak. Ipak, režiserka ne razume zašto većina mesta u BiH na kojima su se dogodili ratni zločini, pogotovo ako se radi o području gde vlast drži etnija onih koji su ih počinili, nema obeležja.
„Dobro je bilo da je u Nemačkoj to suočavanje na početku bilo naređeno spolja. Možda bi tako nešto trebalo da se dogodi i u BiH", primećuje Time.
Ne ide joj u glavu kako je moguće da zloglasna sportska dvorana „Partizan" u Foči koja je postala sinonim silovanja kao oblika ratnog zločina, nema nikakvo obeležje. Da stvar bude neshvatljivija ova dvorana je obnovljena EU sredstvima. „Ja ne kažem da EU ne treba da finansirat obnovu svakodnevice ali barem je trebalo da tu pomoć uslovi postavljanjem neke ploče pa da svaki put kada netko uđe u dvoranu vidi šta se tu događalo".
Nakon toliko godina umetničkog i ličnog bavljenja Bosnom i Hercegovinom i događajima između 1992. i 1995. Time je mislila da će naoružana informacijama o ratnim zločinima na kraju ipak shvatiti šta se to događalo na jugoistoku Evrope u devedesetim. Ali, odgovora nema ni danas. „Mislila sam da će se u jednom trenutku kada se poslože slike, osećaji i informacije jednostavno dogoditi neki 'klik' u glavi i da ću moći reći: aha, to se dogodilo zato i zato i sada smo sve shvatili i znamo da nam se tako nešto nikada više ne može dogoditi. Ali, nažalost to nije tako", kaže Time.