„Neurotična“ politika Hrvatske prema Srbiji

„Sitničava komšijska politika Hrvatske“, naslovljava švajcarski Noje cirher cajtung tekst svog dopisnika iz Beograda Andreasa Ernsta, jednog od najboljih poznavalaca regiona među novinarima sa nemačkog govornog područja. On oštro kritikuje Zagreb zbog blokade poglavlja 26 u pregovorima Srbije i Evropske unije. „Umesto da susednim zemljama osvetli put ka EU, Zagreb im stavlja klipove u točkove“, stoji u tekstu.

„Kolinda Grabar-Kitarović, predsednica Hrvatske, ima novi nadimak – Čokolinda. Ovako je bilo: na 25. godišnjicu bombardovanja Dubrovnika od strane jugoslovenske vojske predsednica je posetila taj grad na Jadranu. U jednom vrtiću je delila čokolade. Kasnije – kada su čokoladice odavno bile pojedene – roditelji su primetili da se radilo o srpskim proizvodima. Mediji su napravili skandal, Grabar-Kitarović se izvinila. Žao joj je, rekla je, što nije poklanjala hrvatske proizvode. Čokogejt je tek jedna od iritacija između Hrvatske i njenih suseda. To su simptomi koji pokazuju da Hrvatska, novajlija u EU, nije u stanju da preuzme ulogu suverenog predvodnika i podrži srpske i bosanske komšije na trnovitom putu ka Briselu“, piše Ernst.

„Umesto toga koriste se blokade. Kao što su ranije radile druge članice EU, i Hrvatska zloupotrebljava pravo veta kako bi rešavala bilateralne probleme. Zagreb je u martu uložio veto na otvaranje poglavlja o pravosuđu i osnovnim pravima kako bi primorao Srbiju na ukidanje zakona koji beogradskom pravosuđu daje nadležnost za ratne zločine u celoj bivšoj Jugoslaviji. Na nemački pritisak je Hrvatska u junu popustila tek da bi pola godine kasnije ponovo nalegla na kočnicu. Sada Hrvatska sprečava srpske pregovore o obrazovanju i kulturi jer su manjinska prava Hrvata u Srbiji navodno nedovoljna. U oba slučaja je Hrvatska usamljena u EU.“

„Mora se priznati da srpska vlada na hrvatske blokade uglavnom reaguje preko mere – pre svih glavni demagog Aleksandar Vulin, koji je uz to i ministar za rad i socijalna pitanja. […] Blokade Zagrebu materijalno ne donose ništa. Samo štete hrvatskom ugledu u očima Nemaca, Italijana i Austrijanaca, koji žele otvoren put integracije za Srbiju i Bosnu. Naravno da hrvatska opsesija Srbijom ima mnogo veze sa istorijom. Današnje samopoimanje zemlja crpi se iz traumatičnog otcepljenja od Jugoslavije kojom su dominirali Srbi. Nisu dobrodošla podsećanja na zajedničku državu i nekadašnje bratske narode. Za razliku od Srbije i Bosne, na hrvatskoj televiziji gotovo da nema šoubiznisa iz susednih zemalja. Radije gledaju u pravcu centralne Evrope, a Balkan pokušavaju da gurnu u zaborav“, dodaje se u tekstu Noje cirher cajtunga.

Andreas Ernst analizu hrvatske politike nastavlja ovako: „Istovremeno se nužno registruje svako saopštenje iz Beograda – teško je zapušiti uši kada se govori istim jezikom. Iz toga proizilazi ono što je Frojd nazivao narcizmom malih razlika, koji neguju i Srbi i Bošnjaci: male razlike se ukrupnjavaju i kultivišu. […] Terapija bi se sastojala u sledećem: kroz samopropitivanje bez predrasuda svako bi utvrdio da je svojim komšijama veoma sličan – uz sve manje razlike. I tamo i vamo političke partije deluju kao patronažni sistemi, institucije su slabe, sudovi neefikasni, korupcija raširena. U celom regionu slobodna trgovina sa partnerima iz EU nije samo blagoslov za slabe privrede, već je i pretnja za domaću proizvodnju.“

Tekst u uglednom ciriškom listu se zaključuje ovako: „Hrvatskoj, koja zahvaljujući članstvu u EU ima jače karte, otvara se mogućnost da igra ulogu mentora. Time bi mogla da poentira u susedstvu i kod važnih partnera z EU. Alternativa trenutnom neurotičnom ograničavanju od suseda ne sastoji se u upuštanju u novi jugoslovenski eksperiment. Ali se radi o tome da se regionalna politika vodi interesima, da se povežu kapaciteti susedstva i tako nastupi prema EU i svima ostalima. Recimo kada se radi o jadnoj infrastrukturi: danas se 400 kilometara pruge iz Beograda do Zagreba prelazi osam sati. Usput, isto je i kad se iz Zagreba ide za Beograd.“

Devize, devize…

Evro je omiljena valuta u mnogim zemljama centralne i jugoistočne Evrope, prenosi austrijski dnevnik Prese pisanje agencije APA. Razlog: ljudi više veruju u evropsku monetu nego u domaću. Austrijska nacionalna banka je u jednoj studiji pobrojala razloge za to: mnogi imaju loše sećanje na posrtanja sopstvene valute, na hiperinflaciju ili oduzimanje ušteđevine iz banke. Osim toga, piše u toj studiji, ljudi očekuju da evro u sledećih desetak godina postane zvanična valuta i u njihovim zemljama.

Prema studiji, u Srbiji više od polovine ljudi transakcije u vezi sa nekretninama obavlja u evrima. Dodaje se da je udeo te valute u svim transakcijama gotovim novcem u Srbiji čak 60 odsto. U Makedoniji taj procenat iznosi 38 odsto, dok je na Kosovu i u Crnoj Gori evro zvanična valuta. Pre evra su već nemačka marka i šiling bile korišćene kao paralelne valute u ovim zemljama, dodaje se u studiji.