Zajapureni spoljni neprijatelji

Da li je napetost u odnosima između Hrvatske i Srbije opet dosegla alarmantan nivo? Ne radi se, naime, samo o uvredljivim grafitima ili skandiranju navijača na fudbalskim tribinama, već o porukama koje razmenjuju najviši političari sa obe strane. Prvo je tenzije podigao bizaran politički potez hrvatske predsednice koja je zaključila da mora da se izvini celokupnoj javnosti jer je u poklon-pakete koje je delila deci povodom Svetog Nikole ubačeno nekoliko čokoladica srpskog proizvođača, a prava erupcija žestokih političkih poruka iz Beograda usledila je nakon što je Hrvatska blokirala Srbiju u pregovorima za ulazak u EU u poglavlju 26 (obrazovanje i kultura).

Andrej Plenković je tek mlako pozvao Srbiju na „dedramatizaciju“ i na „smirivanje izjava“. U trenucima kada je na unutrašnje-političkoj sceni u Hrvatskoj na dnevnom redu donošenje budžeta, kada se vode iscrpljujući i neefikasni pregovori sa sindikatima javnih službi, a sledi i uvođenje velike poreske reforme koja većini građana ne donosi bolji život, za hrvatsku vlast gotovo da je poželjno da ima ovako zajapurenog spoljnog neprijatelja.

Da li je Plenkovićeva vlada uopšte mogla da se postavi drugačije u pregovorima Srbije za pristup EU? Ili je takvo držanje Hrvatske zapravo očekivano, s obzirom na celokupnu istoriju hrvatsko-srpskih odnosa?

„Očekivano je kao trend, ali je pomalo iznenađujuće kao konkretan politički potez“, odgovara za DW Dejan Jović, politikolog sa Fakulteta političkih nauka u Zagrebu. „Iznenađujuće je zato što je Hrvatska već dva puta pokušala da blokira Srbiju, ali je u tome bila neuspešna, pre svega zato što nije uspela da pronađe nijednog saveznika unutar EU za takvu blokadu. Uspeh blokade u velikoj meri zavisi od toga koliko zemalja ima primedbe. Hrvatska je najnovija članica, za koju svi znaju da je imala teške i komplikovane odnose sa Srbijom i zato je za uspeh svake njene akcije prema Srbiji i BiH ključno da ima makar još neku drugu zemlju na svojoj strani. Očekivalo bi se da je iz ta dva prethodna neuspešna postupka nešto naučila. Drugo, moglo se očekivati i da će nova vlast – dakle, vlada g. Plenkovića – hteti da pošalje pozitivan signal Beogradu: da je vreme za diskretnu diplomatiju, a možda i za resetovanje u međusobnim odnosima. Međutim, blokada pokazuje da se možda radi o novom stilu komuniciranja, ali da je politika vrlo slična onoj koju je sprovodila vlada g. Oreškovića.“

I EU je kriva

Dejan Jović se lično zalaže za zajednički ulazak svih zemalja tzv. zapadnog Balkana u Evropsku uniju. „To je jedini put da se izbegne stvaranje novih tenzija, i to u još opasnijim slučajevima, kao što bi bili oni između Srbije i BiH – ako jedna od te dve zemlje uđe pre druge u EU“, naglašava Jović.

On podseća i na odgovornost Evropske unije za potpaljivanje niskih strasti između zemalja koje su već ušle u EU i onih koje žele da uđu: „Ulazak u EU povećao je samopouzdanje Hrvatskoj, a dug proces pridruživanja Evropskoj uniji stvorio je mnoge frustracije, pa čak u nekim trenucima i osećanje poniženja i nepravde. Setimo se samo da je i Hrvatska bila izložena blokadama, britanskoj u slučaju (ne)saradnje s Haškim sudom, italijanskoj oko interpretacije prošlosti i ZERP-a (Zaštićeni ekološko-ribolovni pojas), i slovenačkoj oko Piranskog zaliva. Kao da sad pokušava samoj sebi da pokaže da je doba u kojoj je bila više objekat nego subjekat u svojim bilateralnim odnosima s drugima, prošlo. Nažalost, proces pridruživanja EU vodio se po principu ’zemlja za zemljom’, što je obeshrabrivalo saradnju između zemalja-kandidata, a u nekim slučajevima je vodilo i u destruktivno takmičenje među njima, kako bi ’moja’ zemlja ušla pre ’tvoje’. Evropska unija mora da prihvati da je i ona sama značajno doprinela stvaranju novih tenzija, jer se svaka zemlja koja je ušla u EU pre svojih suseda, prema tim susedima – ako su bili kandidati za članstvo – odnosila ’s visoka’. Napokon, treba se setiti i grčke blokade Makedonije. Sve dok se ona ne ukloni, svima se šalje poruka da ima smisla ući u EU kako bi se dugotrajno, ako ne i beskonačno, blokirala susedna zemlja čiji status zavisi od vaše saglasnosti“, kaže Jović.

Nedostatak političke volje u Srbiji

Hrvatsku blokadu pregovora Srbije u poglavlju 26 premijer Srbije Aleksandar Vučić nazvao je „poniženjem i gaženjem“, a Hrvatsku je proglasio – evropskim falsifikatom. Ministar vanjskih poslova Ivica Dačić uvređeno je poručio da će Srbija ponovo da razmisli da li uopšte želi da uđe u EU, ako o njenom ulasku odlučuje – Hrvatska. „Mislim da te poruke pokazuju da Srbija ne razume do kraja kako se donose odluke u EU“, komentariše Jović. Ministar Dačić mora da prihvati da Hrvatska, kao i svaka druga zemlja-članica, zaista odlučuje o ulasku Srbije u EU. O ulasku ne odlučuje neki apstraktni ’Brisel’, niti sama zemlja-kandidat – već svaka zemlja-članica. Takođe, mislim da Srbija pogrešno procenjuje sam karakter donošenja odluka u tom procesu. Primanje nove članice, pa čak i otvaranje i zatvaranje poglavlja u tom procesu, jeste politička odluka, a ne neko pravo ili tehnički proces. Treba, stoga, da postoji politička volja. Svaka zemlja-kandidat trebalo bi da povećava broj prijatelja i smanjuje broj protivnika unutar EU. Mislim da Srbija to ne radi već, upravo obrnuto, diže tenzije s Hrvatskom i tamo gde su one potpuno nepotrebne. Možda je to i zato što je i samoj Srbiji poraslo samopouzdanje, pre svega zbog važnosti koju imaju zemlje na tzv. balkanskoj migrantskoj ruti. Srbija verovatno očekuje i da se EU ponaša benevolentnije, s obzirom na ustupke koje srpska vlada čini u odnosu na Kosovo.“

Na pitanje da li je moguće poboljšanje hrvatsko-srpskih odnosa, Dejan Jović ogovara: „U srpsko-hrvatskim odnosima vidim već pet godina stagnaciju, koja je započela, ako tako mogu simbolično da kažem, istog onog dana kad je u Srbiji za predsednika Republike izabran Tomislav Nikolić, a u Hrvatskoj za predsednika Hrvatske demokrat5ske zajednice (HDZ) Tomislav Karamarko. To se dogodilo istog dana. Time je završen kratkotrajni period bliske saradnje koju su započeli predsednici Josipović i Tadić. Naime, zbog tereta koji sa sobom nose iz 1990-ih, ni g. Nikolić, ni g. Vučić, nisu u prilici da ostvare bliže odnose s hrvatskim političarima, jer bi svakom političaru koji bi s njima bio u takvim odnosima, veliki deo hrvatske javnosti prigovorio. Kasnije je g. Karamarka zamenio g. Plenković, koji je svakako umereniji političar, manje opterećen teretom rata. To je bila prilika za novi početak, koja možda još nije sasvim izgubljena. Pomoglo bi kad bi na predsedničkim izborima u Srbiji takođe došao neko sličnog profila, ili – još bolje – neko ko se direktno suprotstavljao Miloševićevoj politici.“

Politička drama neće ugroziti ekonomiju

Uzavreli politički odnosi između Hrvatske i Srbije, pažnju su ponovno skrenuli i na ekonomske odnose dveju zemalja. Da li će ova politička napetost da se preslika i na ekonomsku situaciju? Ko će tu da bude veći gubitnik, a ko dobitnik? Ekonomista Luka Brkić smatra da nema razloga za katastrofične procene: „Nema takvog čvrstog kauzaliteta između politike i ekonomije. Često se ekonomski odnosi uspostavljaju pre političkih ili se prekidaju kasnije, ili se uopšte ne prekidaju. Dramatična predizborna retorika ima malo veze sa ekonomskim odnosima – i to je zapravo vrlo dobro. Ekonomske veze naprosto funkcionišu na jednom drugom nivou, nezavisno ili malo zavisno od političkih, često paradnih talasanja.“ Mogući su, kaže, manji poremećaji ili zastoji, ali sigurno ne bi trebalo očekivati dramatične prekide svih ekonomskih veza ili blokade poslovanja. Srbija nije Hrvatskoj tako značajan ekonomski partner kao, recimo, Bosna i Hercegovina, a još je manje značajna u odnosu na zemlje EU. Činjenica jeste da Hrvatska ima pozitivan spoljno-trgovinski bilans u 2015, da je više izvezla u Srbiju nego što je uvezla, ali ne radi se o velikim brojkama i reč je uglavnom o tradicionalnim proizvodima.

Na pitanje kako komentariše vesti da su prodavnice u vlasništvu Ivice Todorića u Srbiji „napadnute“ plakatima kojima se kupci pozivaju na bojkot, Brkić odgovara da se „radi o ekscesima koji sigurno neće imati ozbiljan efekat.“ Taj ekonomista smatra da se u ekonomskim odnosima između Srbije i Hrvatske neće dogoditi ništa zabrinjavajuće, uprkos svim izgovorenim „teškim“ rečima. „Činjenica jeste da bi trebalo čuvati svako tržište i da se oko toga ne bi trebalo „igrati“. Ali obema stranama je u interesu da se politika ne preliva na ekonomiju i uveren sam da će obe strane oko tog pitanja pokazati zrelost.“