Nemačka je u okviru evropske porodice oduvek imala poseban značaj, ne samo privredni, već i istorijski. Međutim u vremenu Donalda Trampa, Redžepa Tajipa Erdogana, Vladimira Putina, ali i „bregzita“, ta evropska težina postaje još veća.
Bez obzira na to šta će personalno u kancelarskom uredu biti posle 24. septembra, na evropskom nivou bi po završetku izbora trebalo mnogo toga da se uradi. U „super izbornoj godini“ 2017. u Briselu se mnogo toga odlagalo – iz straha da zalaganje za Evropu podstiče populazam i nacionalizam. Ali upravo je to pogrešno.
„Insistiranje na nacionalnim državama ne donosi rešenje“
Nacionalisti i populisti su možda dobri u tome da tokom predizborne kampanje šire raspoloženje protiv Evropske unije i da političke programe grade na njenim problemima. Ali zahtevati više nacionalne države ne donosi rešenja. Oni upiru prstom u Brisel i kažu: tamo su koreni svog zla, tamo nam se diktira svaki birokratski detalj, a ne rešavaju veliki problemi – privredna kriza, izbeglička kriza, terorizam. Ako se tako gleda i ja sam evroskeptik. Poslednji sam koji će reći da je EU perfektna. Ali i poslednji ću biti koji će da kaže: Odustanimo.
Sasvim sigurno mora mnogo toga da se uradi. Isuviše dugo je Evropska unija, a naročito Komisija bila kreator masivne birokratije, koja se previše brine o nepopularnim detaljima, umesto da se oni prepuste zemljama članicama, a da se EU posveti zaista važnim pitanjima. Ali to možemo da promenimo tako što ćemo je stesati – da ima manje komesara, koji bi se koncetrisali na manji broj stvari koje su važnije. Zaista važna pitanja su šta ćemo sa migracijom, kako se izboriti protiv terorizma, kako da izađemo na kraj sa Erdoganom i Putinom, kako privredno da se pozicioniramo.
Evropski FBI obavezan
Ali za rešenje svih tih važnih pitanja potrebna nam je snažna Evropa i potrebni su nam evropski odgovori. Treba nam koherentna spoljna politika i prava evropska odbrambena zajednica, dakle jedan stub unutar NATO. Zatim, potreban nam je jedan evropski FBI, umesto da stalno tražimo bolju razmenu podataka posle svakog novog atentata. Potrebne su na evropska pravila vezana za migraciju i prava zajednička zaštita granica i obale. Treba nam jaka evropska privreda i evro otporan na krizu. Ne smemo da se bojimo globalizacije, već da aktivno na njoj radimo, zalažući se za slobodnu trgovinu.
Kada ljudi vide da u tome napredujemo, počeće da se vraća poverenje u EU. Upravu tu leže moje nade za vreme nakon 24. septembra. Nadam se da će Nemačka, zajedno sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, preuzeti vodeću ulogu i to sa dovoljno strasti – ne da bi se sprovele sitne reforme, već kako bi se obnovila EU. Ali za to je potrebno hrabrosti, za to je potrebna želja. Na tome treba raditi.
„Nemačka se ulenjila nakon pada Berlinskog zida“
Nemačka je već jednom bila u situaciji kada je pokazala tu hrabrost, tu želju i tu spremnost da deluje. Nakon Drugog svetskog rata bila je pokretački motor evropskog ujedinjenja. Neumorno se borila i investirala kako bi omogućila ponovo ujedinjenje Istoka i Zapada i tako postala simbol ujedinjenja. Ali posle pada Berlinskog zida Nemačka se ulenjila. Već sedamdeset godina EU je naš garant mira i blagostanja, ali naivno je verovati da sada možemo da se opustimo.
„Da, mi to možemo“ (Yes, we can), glasio je predizborni slogan Baraka Obame. Godinu dana nakon njegove prve predizborne kampanje i šest godine pre čuvene izjave Angele Merkel „Uspećemo“ (Wir schaffen das), Hans-Ditrih Genšer je u svom govoru na Univerzitetu u Lajpcigu rekao: „Da, mi to možemo“ (Yes, we do, yes, we can). Tu rečenicu Genšer međutim nije stavio u nacionalni, već evropski okvir, govoreći već tada o globalnoj odgovornosti Evrope. Jer upravo to imamo – odgovornost da nacionalizmu i protekcionizmu suprotstavimo otvoreno društvo, liberalne vrednosti i slobodnu trgovinu.
Svi mi u Evropi imamo tu odgovornost. Ali Nemačka pritom privredno, istorijski i geografski ima strateški veoma važnu ulogu. Nadam se da će iskoristiti tu šansu i pokazati lidersku snagu i hrabrost, ne samo kako bi sačuvala EU, već kako bi intenzivirala evropsku integraciju i tako osigurala budućnost Evropske unije.
Gi Verhofštat (64) je belgijski političar. Od 2009. godine je član Evropskog parlamenta i šef poslaničkog kluba liberala. Od 1999. do 2008. godine bio je premijer Belgije. Od 2016. godine je glavni pregovarač Evropskog parlamenta u procesu izlaska Velike Britanije iz Evropske unije.