Samodopadnost je najgori neprijatelj jedne države. Moji sunarodnici su se već jednom uljuljkali u pogrešnom uveren ju da „su uspeli“. To je naravno bila iluzija koju danas skupo plaćamo. Bojim se da većina u Nemačkoj isto tako živi u iluziji da Nemačkoj „dobro ide“.
Beskrvna predizborna kampanja je odraz pogrešne izvesnosti koju su stvorila tri nemačka suficita: preduzeća štede, privatna domaćinstva štede, frankfurtske banke plivaju u novcu koji im pristiže iz drugih evropskih zemalja. Čak je i budžet u plusu. No, ti suficiti su znak slabosti a ne snage. To su predznaci velikih teškoća koje većinu Nemaca čekaju u budućnosti.
Nemačkoj je potrebna otvorena debata
Razmislite na minut o sledećem: privredi suficit od gotovo deset odsto bruto društvenog proizvoda znači da država ono što je uštedela mora da prenese u inisotranstvo kako bi investirala u zemljama sa deficitom. Da li je to pametno, pre svega kada nemački kapital u inostranstvu proizvodi balone koji će jednom morati da puknu (kao što se to desilo u Grčkoj i Španiji). I koliko je pametno pouzdati se u priliv kapitala frankfurtskih banaka da bi se pokrila njihova platežna nemoć, posebno kada znamo da taj cunami stranog novca preplavljuje Nemačku zato što su italijanski ili francuski vlasnici kapitala upravo izgubili nadu u sopstvene privrede? Naposletku, koliko je za nemačkog ministra finansija racionalno da se raduje budžetskom suficitu koji počiva na negativnim kamatama, kada znamo da te kamate (a) opterećuju nemačke penzione kase i (b) čuvenu švapsku domaćicu dovode do očajanja kada razmišlja o političkom establišmentu Nemačke?
Nemačkoj je potrebna otvorena debata među građanima o pitanju kako se valja odnositi prema pretnji koju suficiti danas predstavljaju za nemačko društvo, kao što je Grčkoj pre nekog vremena bila potrebna debata o tome kakvu pretnju su značili naši deficiti. U krajnjoj liniji, za svaki suficit negde drugde u monetarnoj uniji mora postojati deficit. Kada politički establišment koji čine CDU/CSU, SPD i FDP neravnotežu hvali kao znak ekonomske snage, samo zato što Nemačka ima suficite, onda to znači da se izvor problema nemačkoj javnosti prodaje kao dokaz uspeha.
Mehanizam ophođenja sa deficitima
Istorijski gledano, Nemačka za svoj status na kojem joj zavidi ceo svet ima da zahvali društvenom ugovoru koji je nemačkoj radničkoj klasi obezbedio visok stepen sigurnosti radnog mesta (i sedišta u nadzornim odborima velikih preduzeća), a obezbeđena je i fleksibilna, regulisana, liberalna, atmosfera u kojoj preduzeća mogu da cvetaju. No, to je bilo moguće samo dok su se SAD u ime Evrope i, naravno, Nemačke, starale i o makroekonomskom okruženju. Nažalost, Amerika posle krize iz 2008. Više ne može da igra tu ulogu, a nemačka radnička klasa iz godine u godinu oseća kako taj štit sve više puca. Sada je na Nemačkoj i na ostalim Evropljanima da stvorimo dobar mehanizam kojim ćemo moći da unutar Evrope pametno raspolažemo našim deficitima i suficitima. Ako u tom ne uspemo, biće to neuspeh Evrope, pa i Nemačke, pa će i sama civilizacija biti u opasnosti.
U aktuelnoj predizbornoj debati izgleda kao da nijedna stranka nije zainteresovana za tu temu. Srećom, ima mnogo pametnih članova aktuelnih stranaka koji su prepoznali neophodnost preorijentisanja nemačke politike. Nemački članovi „DiEM25“, našeg pokreta Demokratije u Evropi 2025, grozničavo pokušavaju da okupe te političke aktere oko te ideje. To je ono što je potrebno Evropi. To je ono što je potrebno Nemačkoj.
Janis Varufakis je 2015. šest meseci bio ministar finansija Grške u vladi premiojera Aleksisa Ciprasa. Ovaj stručnjak za ekonomiju je za vreme, kao i posle, svog mandata, bio jedan od najoštrijih kritičara nemačke politike štednje. 56-godišnji Varufakis je objavio više knjiga i aktivan je bloger.