Da, malo euforije nije na odmet. Već osmu godinu beleži se rast, što je vredno pohvale. To je tačno vremenski period nakon što je nemačka privreda 2009. godine pala u tešku recesiju, a što je bila posledica svetske finansijske krize. Za sve to vreme kancelarka se zvala Angela Merkel. Predvodila je razne vladajuće koalicije, malo sa liberalima, malo sa socijaldemokratama. Pritom je upravo tzv. velika koalicija (CDU/CSU-SPD) ta kojoj bi neki preduzetnik trebalo da se raduje – naprotiv: pre bi trebalo skinuti kapu mnogim onim privrednicima u Nemačkoj koji nisu dozvolili da ih obeshrabri politika koja preterano ne podstiče ekonomiju.
- pročitajte još: Šta može da pođe po zlu
I pored toga, Nemačka je ponovo postala pokretačka snaga čitave Evrope. A tako nije bilo oduvek. Na kraju prošlog milenijuma nemačka privreda se smatrala „bolesnikom Evrope“. Zaista teške reforme tržišta rada socijaldemokratskog saveznog kancelara Gerharda Šredera (pritom se mnogi sećaju samo takozvanih „Harc-IV“ zakona, ali bilo je još mnogo toga), zemlju su ponovo vratile na put uspeha. Međutim, SPD i dan-danas zbog toga ispašta. Tadašnje odluke i danas su za tu stranku svojevrsni test izdržljivosti.
Trebalo bi da se desi, ali se ne dešava
Od reformskog duha tog vremena, danas – s obzirom na povoljne ekonomske pokazatelje – više nije ostalo ništa. Što je duže velika koalicija u Berlinu bila za kormilom, to je manje bilo spremnosti da se utvrdi smer – ili da se barem stvori predstava o tome kako se pripremiti za budućnost.
Ali zato su se drugima delili saveti, šta treba da rade (pitajte Grke, mogu pesmu da napišu tome). Dobro, štednja je i u Nemačkoj dobro funkcionisala. Poznata „crna nula“ Volfganga Šojblea skupo je plaćena: infrastruktorom koja propada, uništenim ili loše opremljenim školama i univerzitetima i otežanom izgradnjom brzog interneta.
Ali da se vratimo dobrim brojkama. Nije jačala samo nemačka privreda, već i privrede zemalja evrozone (i čitave EU). To je zaista dobra vest, jer čak je i toliko problematična Grčka u međuvremenu ponovo ostvarila mali rast. Sve više napreduju i druge zemlje za koje se strahovalo – poput Španije, Portugalije i Irske. Ali na ovom mestu ipak moramo da se zaustavimo sa euforijom: jer najproblematičnija zemlja se zove Italija.
O bože, Italija!
Čak ni Italijan Mario Dragi, šef Evropske centralne banke (ECB), nije uspeo da pomogne svojoj zemlji da ponovo ostvari privredni rast. A dao je sve od sebe: jer finansijska politika njegove kuće je pre svega dar za Italiju. Bezveze je jedino što ta zemlja nije iskoristila priliku da se reformiše. Ali Dragijevo vreme u ECB ističe – i to nije dobro za Italiju. Ta zemlja je evropska Ahilova peta, a kada izbije sledeća evrokriza, verovatnoće će izbiti upravo tamo. Već dvadeset godina italijanska privreda slabi (Nemačka je u poslednjih osamnaest godina ostvarila rast od 25 procenata).
- pročitajte još: Politička neizvesnost – otrov za privredu
Banke u Italiji su preplavljenje lošim kreditima, brojne kompanije kredite više nisu u stanju da otplaćuju i zapravo je trebalo već odavno da proglase bankrot. Sa druge strane, banke su prestale da plaćaju dugove, jer znaju da više ništa neće dobiti nazad. To opet opterećuje bilans banaka. Đavolji krug – a upravo to je kombinacija koja vodi ka novom velikom problemu evrozone.
Da bi se nemački bum nastavio, neophodne su pametne odluke. Opravdano je sumnjati da takvi impulsi mogu da stignu od onih koji trenutno u Berlinu pokušavaju da formiraju novu vladu. Ali to što se zna iz dosadašnjeg toka pregovora o koaliciji, ne sluti na dobro.