„Nemamo kritičnu masu za klasičnu revoluciju“
5. april 2019.
DW: Šta očekujete od mitinga 13. aprila u Beogradu i kako vam deluje predlog predsednika Nove stranke Zorana Živkovića da se na ulici ostane do 9. maja?
Branislav Trifunović: To su sve lepe želje. Ne znam šta da očekujem, mislim da ni oni ne znaju šta će da rade tog dana, kao što nisu znali šta će onog dana kada smo stajali ispred Predsedništva. Mislim da je potvrđena moja teza da nemamo kritičnu masu za klasičnu revoluciju. Bilo bi idealno kada bismo došli 13. aprila i tamo na smenu bili do 9. maja. Ali, kada smo stajali ispred Predsedništva, već posle dva, tri sata mnogi su počeli da razmišljaju gde će da popiju kafu.
Paradoksalno je to što ljudi koji su gladni podržavaju Vučića. Zadovoljni su time što imaju i plaše se da to ne izgube. Ljudi koji protestuju uglavnom imaju poslove, tu nije samo srednji stalež, ima tu studenata i ostalih, ali nekako nisu dovoljno gladni. Čini mi se da smo 96-97. bili baš gladni. Ne verujem sada u tu vrstu revolucije, prestao sam da verujem u nju. Te subote su neki odušak od svega i deluje mi da nisu suštinska borba. Voleo bih da nisam u pravu i da se 13. aprila ispostavi da ima 10.000 ljudi koji će na smenu biti ispred Skupštine, ali nisam siguran da će se to i desiti.
Za 19. april je u Beogradu najvaljen i skup pristalica Srpske napredne stranke (SNS). Oni će se u Novom Sadu okupiti i 11. aprila. Da li, kao neki, strahujete od eventualnih sukoba pristalica različitih političkih opcija?
Pa oni pokušavaju da nešto zategnu. Evo, u četvrtak (4.4.) su ispred Skupštine grada poslali žene iz te iste Skupštine, kada su se tamo pojavili predstavnici Saveza za Srbiju sa zahtevom da ih primi (gradonačelnik Beograda Zoran) Radojičić. Te žene im nisu dale da uđu, urlale su, psovale, nazivale ih fašistima.
Oni sada idu na tu kartu – po njima su predstavnici opozicije fašisti, mrze i tuku žene. To je ta potpuno besmislena matrica. Ovaj ludak je odmah sazvao konferenciju za štampu za samo dve televizije koju je prenosio RTS i govorio je o onome što se dešavalo. Ne znam da li bi oni smeli da se kockaju sa tom vrstom kontramitinga. On je probao da najavom skupa 12. aprila u Novom Sadu uplaši ljude koji tamo protestuju, ali oni su mu odgovorili: Mi smo tu, a ti vidi da li ćeš da dođeš. Zato mislim da njemu ne treba ta vrsta problema.
Posle upada na RTS i onoga što se dešavalo narednog dana, delovalo je da je proteste preuzeo Savez za Srbiju i da se posebno nametnuo lider Dveri Boško Obradović. Ko je glavni organizator mitinga 13. aprila?
Jasno je da je proteste preuzela opozicija. Ne samo Dveri, nego svi oni. Obradović se tu pojavio kao neko ko je, rekao bih, malo više nekontrolisan, ali možda ima malo više hrabrosti od ostalih. Sada sve u vezi s protestima najavljuje opozicija. Ja sam tu i dalje – šetaću, govoriću po gradovima, iako sam od početka tvrdio da neće biti dobro ako opozicija preuzme proteste. Mislim da su oni proteste shvatili kao dozu adrenalina u srce koju su dobili, a čini mi se da se još nisu pozicionirali kao opozicija.
Ja i dalje ne znam ko je ovde opozicija. Pre neki dan je Marinika Tepić napravila samostalni poslanički klub – u skupštini koju opozicija bojkotuje. Zato mi se čini da oni nekad ne znaju šta rade. Godinama sam govorio da se oni samo bore za svoje pozicije. Mislim da će se oni, kada se ovo završi, vratiti u svoje klupice, strančice,u svoje biznise, a ljudi koji su isturili glave u nekim malim mestima će ostati sami i neće imati ko da ih zaštiti. To je ono što je za mene strašno.
Mnogi se pitaju šta će desiti posle 13. aprila i ocenjuju da opozicija nema precizan plan. Da li je radikalizacija protesta, koju neki pominju, za vas ispravan put?
Ne znam šta je to radikalizacija. Upad u RTS je sledeće subote na ulice doveo 20 odsto više ljudi. To jeste činjenica, ali ne znam da li sam za tako nešto. To je možda previše. A opet, toliko se besa nakupilo u ljudima, kao 5. oktobra...
Da li je stvarno baš toliko besa u ljudima? Osim toga, neki su upad u RTS prokomentarisali kao budalaštinu.
Mislim da se nakupilo dovoljno besa. Možda ne baš toliko kao 2000, jer RTS je tada bio previše gadan i odvratan. Ali nije ni ovaj RTS ništa manje gadan. Sada ima nekih izduvnih ventila, postoji npr. Tviter, a ima i mnogo mazanja očiju. Ali suštinski, RTS je isto što je bio 2000. godine. Oni vas dovedu do toga da upadnete tamo. Ponavljam, ne opravdavam to, ali neki bes postoji u narodu. I ranije su ljudi tokom tih protesta bili za to da se tamo uđe, jer se tu radi o o ponižavanju i vređanju inteligencije. To je gore sada nego ranije, jer mnogo nas više lažu, mnogo više manipulišu, mnogo više kradu, manje može da se govori u javnosti bez konsekvenci nego 1996. i 1997. Tada je bilo više slobodnih novina, medija, nisu se zabranjivale predstave...
Tokom prvih nekoliko nedelja protesta više puta se izrazili u namanju ruku skepsu prema predstavnicima opozicije. Rekli ste da verujete da bi bili izviždani kada bi se pojavili kao govornici na kamionu.To se ipak nije desilo.
Sigurno bi bili izviždani da su se pojavili onda kada sam to govorio. Jer tada ništa nisu radili. U međuvremenu su napravili Sporazum sa narodom, počeli nešto da rade. Uspeli su da se nametnu ubacivši Mariniku Tepić, rade nešto po manjim gradovima. Kada sam to govorio, većina ljudi na ulicama je mislila isto što i ja. To znam, jer sam razgovarao sa njima. I dalje mislim da oni nisu zaslužili da se šlepaju uz sve ovo. Naravno da nam treba opozicija, ali sumjam da su ovi sposobni da nešto stvarno i urade.
Šta mislite o planu da se tokom protesta 6. aprila ide na televiziju Pink?
Mislim da ima mnogo većih problema. Ovi nam ruše grad i prave pakao od betona. Mislim da to treba da bude jedna od tema. Problem protesta je što je promašio mnogo tema, dakle nismo dovoljno reagovali na neke stvari. Nismo se dovoljno bavili temama kao što je Jutka, Jovanović, Babić... Bilo je milijardu stvari na koje smo mogli da reagujemo, jer nam oni svakodnevno daju povod.
Mi sad idemo na Pink, ali nije mi jasno zašto. Zato što je Željko Mitrović napisao na Tviteru: Hajde dođite. A ovi su rekli: E, sad ćemo da im dođemo. Mislim da su sujete suštinski problem cele srpske politike. Tako je uvek bilo i tako će uvek biti.
Nedavano ste izjavili da se nadate da sujete neće uništiti ove proteste. U poslednjih nekoliko nedelja kao govornik više se ne pojavljujete na protestima Beogradu, već samo u manjim gradovima. Zašto ste se na to odlučili?
Ja sam se jednostavno sklonio. Ne želim da doživim sudbinu Čedomira Jovanovića ili Branislava Lečića. Mislim da je ovaj protest mnogo važniji od mene ili bilo kog govornika. Nisam želeo da se protest vezuje samo za mene. U međuvremenu je moj brat počeo da se bavi politikom i mislim da bi bilo šizofreno da ja sa te pozicije kritikujem opoziciju. Moglo bi da deluje da ubirem političke poene za brata. Trudio sam se da taj protest ostane građanski. Mislim da bi tako bilo bolje za sve nas. Nažalost, to se nije desilo.
Na protestu 23. marta u Kragujevcu, par dana posle izricanja konačne presude Karadžiću, vi ste se izvinili mlađim generacijama, između ostalog jer je Srbija, rekli ste „štitila zločince“. Da li ste tada imali na umu tu presudu?
Pa skoro niko ništa u Srbiji nije rekao, ni vlast ni opozicija. Demokratska stranka je izdala jedno suvislo saopštenje. Bio sam nedavno na tribini gde je neka političarka iz Narodne stranke Vuka Jeremića rekla da više i ne treba govoriti o zločinima. Ne slažem se sa tim. Suština je da govorimo o zločinima.
Dakle, u vašem govoru u Kragujevcu jeste aludirali na tu presudu?
Apsolutno. To sam uradio jer se skoro niko nije oglasio osim Boška Obradovića koji je rekao da je to pritisak na Srbiju i tako dalje, zaboravljajući da mi produžavamo agoniju tako što ne osuđujemo svoje zločince. Ova zemlja je godinama čuvala i Mladića i Karadžića. Nama je lakše da branimo „heroje“, kvazi generale i vođe koji su činili zločine. On iz zatvora neće izaći jer je osudjen za Srebrenicu, za granatiranje Sarajeva, i to je ono što mi i dalje ne možemo da priznamo sebi. Zbog toga verovatno nećemo ni napredovati kao društvo, jer ne znamo da se odvojimo do zla.
U Beogradu je na protestima u poslednju subotu govorio i Čedomir Antić. Predstavljen je kao profesor i jedan od autora knjige „Istorija Republike Srpske“. Okupljene je pozdravio rečima „Živela Srbija i srpske zemlje“. Šta mislite o odluci da on bude pozvan da govori ? I kako vam deluje to što se na skupu na pomen Kosova čuju uzvici „Izdaja, izdaja“?
Pa to su desničari koji i dalje to ganjaju. Većina njih nikad nije ni bila na Kosovu. Mene je sramota kada se kaže „Živela Srbija i srpske zemlje“. To znači da ta ludačka ideja da smo mi zakinuti i dalje postoji. Nažalost, postoje i dalje ljudi koji će nas terati u neke ratove.
Nikada ne bih ratovao ni za Republiku Srpsku, ni za Kosovo. Ta Bosna je napaćena i služi i dalje za potkusurivanje nacionalističkih ideja. Hrvatska se bori za Herceg-Bosnu, mi ovde flertujemo sa Dodikom. Moji najbolji prijatelji žive u Sarajevu, gde nikada nisam imao nijedan problem. Niko me niko nije popreko pogledao. Sarajevo je napaćeno, razoreno, istina je i to da tamo nema Srba i tako dalje, ali mislim da je u tom gradu i celoj Bosni dosta podela. U sarajevskom kantonu nema nijedne nacionalne stranke u vlasti. Nadam se da će se taj virus raširiti i malo dalje.
Kada su počeli protesti, rekli ste da ne nemaravate da se profesionalno bavite politikom i da gluma ostaje vaš jedini posao. Da li i dalje stojite pri takvoj odluci ? Vaš brat, a sada recimo i Volodimir Zelenski u Ukrajini, posvetili su se politici.
Stojim, naravno. Tu nema nikakve rasprave. Mislim da je ulaženje u politiku u njihovom političkom sistemu ulazak u blato iz koga se ne može izaći i da se sustinski ne može ništa uraditi. Sada i ne znam za koga bih glasao.
Branislav Trifunović rođen je 1978. godine u Kruševcu. Diplomirao je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 2010. godine je stalni član ansambla pozorišta Atelje 212. Igrao je u desetinama pozorišnih predstava i snimio dvadesetak filmova, između ostalog „Pogled sa Ajfelovog tornja“ i „Sedam i po“. Dobitnik je nekoliko nagrada, među kojima je i Povelja za izuzetno glumačko ostvarenje, za ulogu u filmu „Jesen stiže dunjo moja“.