Nega starijih kao odskočna daska u Nemačkoj
3. februar 2020.
To je bila simpatija na prvi pogled: On ima 91 godinu i živi čitav život „u blizini Kelna“. Ona ima 25 godina, odrasla je u jednom selu u Alžiru i u Nemačkoj je tek tri godine. Helmut Unteroberderster i Sara Belmostefaui sede u njegovoj sobi u staračkom domu u Zelšajdu. Soba je svetla, tu su krevet, fotelja, sto i stolice, mali frižider, na zidovima porodične fotografije. On je bio poljoprivrednik, ona uči za negovateljicu.
„Samnom je jednostavno“, kaže taj višestruki pradeda. Ona potvrdno klima glavom. Pa ipak, razmišlja Unteroberderster, nije baš sasvim jednostavno kad ona, „tako mlada devojka“, mora da pere „golog muškarca“. Za Saru Belmostefaui to nije problem. I u muslimanskim zemljama postoji žensko medicinsko osoblje koje se brine za muške pacijente, objašnjava. Njoj su pokazali kako to treba profesionalno da se radi. Kao negovateljica, ona ima priliku dobro da upozna stanare doma: „Ja vidim kad je neko bolestan, srećan ili žalostan.“
„Kad joj se nešto pokaže, ona to odmah zna da primeni“, hvali je upravitelj staračkog doma Florijan Teus. Seća se prvog dana kada je došla: „Sve vreme je išla s nama, a onda je u jednom trenutku počela da šepa.“ Kada je izula cipelu, video se veliki žulj. „Tada je po prvi put stavila zavoj.“
Za vreme jutarnje smene ona „pređe najmanje dvanaest kilometara“, kaže Teus. Trenutno se brine za 20 stanara doma. Zvono na hodniku stalno zvoni. Pritom nisu ni izdaleka svi tako „jednostavni za negu“ kao Helmut Unteroberderster. Oko 70 odsto ljudi tu boluje od demencije.
-pročitajte još: Koliko košta negovatelj sa Balkana?
„Nega kao odskočna daska“
Svuda u Nemačkoj vlada veliki nedostatak negovatelja, posebno kada je reč o nezi starijih osoba. Zbog toga ministar zdravstva Jens Špan traži radnu snagu u inostranstvu. A sve prognoze pokazuju da će, s obzirom na to da ljudi postaju sve stariji, i potreba za tim radnicima da raste. Izbeglice poput Sare Belmostefaui su već u Nemačkoj i traže za sebe neku perspektivu, traže posao.
Upravo takvim ljudima obraća se projekat pod imenom „Nega kao odskočna daska“. U Bonskom udruženju za negu i zanimanja u zdravstvu ta mlada Alžirka je jedna od 200 izbeglica iz gotovo 40 zemalja koji dobijaju stručno obrazovanje za negovatelja starijih osoba. Oko 100 ih je do sada završilo jezičke kurseve koji se upotpunjuju predavanjima o načinu života u Nemačkoj.
Potrebno je naučiti jezik
Ako neko nema nikakvu potvrdu o završenom školovanju, to tu može da nadoknadi. Deo ponude je i mogućnost zbrinjavanja dece. Preduslov za obrazovanje za pomoćnog negovatelja starijih osoba su barem završenih deset razreda škole i potvrda o poznavanju nemačkog jezika na nivou B 1. Nakon što se uspešno položi završni ispit, moguće je nastaviti obrazovanje za negovatelja i to na jezičkom nivou B 2. Svako ko već ima odgovarajuće svedočanstvo o završenoj školi i ko u dovoljnoj meri vlada nemačkim jezikom, može da preskoči taj pripremni deo i odmah da započne s predviđenim trogodišnjim školovanjem za kvalifikovanog negovatelja/negovateljicu.
Karoline Volf je školovana negovateljica bolesnih i ima diplomu socijalne pedagogije. Na njenom kursu žene i muškarci iz Avganistana, Egipta, Eritreje, Irana, Pakistana, Sirije i Čada vežbaju kako da pacijentima pomognu da ustanu iz kreveta ili da sednu u kolica tako da to bude bezbedno za starije osobe, ali i da negovatelje ne bole leđa. I objašnjava im da je potrebno „uvek razgovarati s ljudima“. To nisu jednostavne vežbe, potrebno je mnogo strpljenja, ali Volfova im pokazuje šta da se radi, ispravlja njihove greške i pritom je uvek dobro raspoložena.
Skok s bebom u more
Tokom obuke ne zaobilazi se ni tema biografija izbeglica. Sara Belmostefaui je pobegla iz Alžira jer je tamo bila zlostavljana i pretio joj je prisilni brak. „Dva puta sam pokušala da se ubijem“, priča ona. Preko Fejsbuka je upoznala momka iz Sirije (koji je kasnije postao njen muž). Dve godine su se tajno dopisivali. Kada je njen brat to otkrio, reagovao je brutalno: „Udarci, udarci, udarci…“ Uspela je da odvoji nešto novca na stranu i krajem 2013. je sela u taksi. Vozač joj je pomogao i ona je uspela da stigne do Sirije, da se ona se probila do Sirije, udala se i dobila ćerku.
Ali u Siriji je vladao građanski rat. Njena ćerka je imala samo mesec dana kada je Sara 2016. preko Turske izbegla u Grčku. „Krenuli smo u ponoć, bilo nas je 17 u čamcu.“ Doživeli su brodolom. Sara je s bebom pala u hladno more. I sada plače kad se toga seti: „Videla sam ćerku u moru, ali nisam mogla da joj pomognem.“ U zadnji čas ih je otkrio jedan spasilački brod. Tek kada su stigli do obale, nastupio je šok: Sara nedelju dana nije mogla da progovori ni reči.
U Grčkoj su završili u izbegličkom kampu na ostrvu Samosu. „Jelo nije bilo dobro, mnoga deca su bila bolesna, higijena loša.“ Šator je prokišnjavao, njen suprug se razboleo. Krenuli su dalje ka Nemačkoj. I uspeli da stignu.
Sada, kako bi što pre naučila jezik, ona pohađa dva kursa istovremeno. Klaus Vede, negovatelj u staračkom domu u kojem svoju praksu stiče i Sara Belmostefaui, pun je reči hvale za nju. „Ona je željna znanja i rado je prihvataju i stanari doma i kolege.“ Vede bi najradije da se ona odmah javi u dom za posao, čim završi školovanje: „Vidi se da je ovo zanimanje interesuje i mi bismo je rado u tome podržali.“ Sve je teže, naime, „naći dobre radnike u toj branši“.
S time se slaže i Helmut Unteroberdorster. „Ona se veoma mučila“. Njih dvoje su razgovarali, kaže Unteroberdorster, o njenom životu u Alžiru, isto kao i o njenoj sadašnjoj situaciji u Nemačkoj. Sara Belmostefaui ne želi da se vraća u prošlost, ona gleda napred. Kaže da kada se u ovom poslu čovek potrudi i ljudima nešto pruži, on još mnogo više dobija natrag. Ona „želi nešto da učini da ljudi budu srećni i da se smeju“.
„To je tačno“, kaže njen 91-godišnjak. I dodaje: „Svaka čast mladim ljudima koji se odluče za ovo zanimanje. To uopšte nije lako“.