„Ne radi se o odgovornosti Hrvatske“

DW: Da li Vas je poslednja presuda Haškog tribunala za ratne zločine počinjene na području bivše Jugoslavije iznenadila s obzirom na njeno obrazloženje i visinu kazne?

Kaj Ambos: Ne, zapravo nije, jer ona potvrđuje dosadašnje presude, naročito ono što se tiče „udruženog zločinačkog poduhvata“ koji je Veće preuzelo i potvrdilo. A kod određivanja visine kazne postoji velika sloboda sudija, kao i u nacionalnom pravu. Činjenica da su neki prigovori prihvaćeni u žalbenom postupku, ne mora se nužno odraziti na visinu pojedinih kazni.

Pročitajte još: Uloga Hrvatske tokom rata u BiH

U Hrvatskoj je presuda izazvala burne reakcije, jer mnogi u presudi vide osudu Hrvatske za ratne zločine u Bosni i Hercegovini. Da li je to opravdano?

Čudno je da su te burne reakcije uvek iste. Nedelju dana ranije imali smo takve reakcije u Srbiji i srpskom delu Bosne i Hercegovine zbog Mladića, sad to imamo u Hrvatskoj. Već je postalo gotovo standardni ritual da ljudi u tim zemljama, njihove vlade i političari – u ovom slučaju svih političkih stranaka – odbacuju te presude. Ovde se, naravno, ne radi o odgovornosti Hrvatske, to nije bio međunarodno-pravni postupak pred Međunarodnim sudom. Radi se o individualnoj odgovornosti optuženih. Da se kaže postojao je „zločinački poduhvat“ etničkog čišćenja dela Bosne i Hercegovine na koji Hrvatska ima pretenzije – to je figura koju Međunarodni tribunal upotrebljava već 20 godina, od suđenja Tadiću. To, dakle, nije ništa posebno.

Da li Hrvatska sada trebalo da strahuje da će žrtve podneti zahteve za obeštećenjem ili da će iz Bosne i Hercegovine biti podnet zahtev za plaćanjem ratne odštete?

Ovom presudom se pravno stanje nije promenilo, jer presuda, kao što sam rekao, ne utvrđuje odgovornost države Hrvatske. Pretpostavka za bilo kakve zahteve za odštetom od države Hrvatske bilo bi utvrđivanje odgovornosti države, state responsibility. Ali to uopšte nije zadatak Tribunala za bivšu Jugoslaviju. Tu bi morao odluku da donese neki sud za međunarodno pravo, kao što je Međunarodni sud. To može da se pokreće i na nacionalnim sudovima. Mi smo ovde u Nemačkoj imali postupke pred Saveznim upravnim sudom, ali to su sasvim drukčiji postupci. U ovoj raspravi se, nažalost, mešaju stvari koje nemaju veze jedna s drugom.

Što mislite o samoubistvu Slobodana Praljka takoreći poslednjeg dana rada Tribunala?

I tu najpre moramo da krenemo od onoga što se stvarno dogodilo. Imali smo već u Nirnbergu slučaj gospodina Geringa. Samostalna je odluka svakog čoveka da sebi oduzme život. A gospodin Praljak je odlučio da ne može da živi s tom sramotom, potvrdom prvostepene presude. Naravno da bi moralo da se postavi pitanje kako je otrov mogao da dospe u sudnicu ili u zatvor u Sheveningenu uza sve mere obezbeđenja. Ali sada Holanđani sprovode istragu i ne može se reći da ona nije nezavisna. I tu smatram da je pogrešno odmah za to optuživati Tribunal.

Pročitajte još: Braća u zločinu

Odluka optuženog da se ubije bila je svojevrsna temeljna odluka. On, naime, ne bi još dugo morao da ostane u zatvoru. Možda bi se trebalo pre pozabaviti psihologijom gospodina Praljka. Ja sam učestvovao u procesu vođenom protiv Gotovine. Vojnici često imaju vrlo izražen osećaj časti i jednostavno ne mogu s tim da žive. Ali, sve su to individualni faktori.

Kaj Ambos je profesor krivičnog, procesnog prava i međunarodnog krivičnog prava na Univerzitetu Georga Augusta u Getingenu i šef odeljenja „Strano i međunarodno krivično pravo“ na Institutu za krivično-pravne nauke. Od februara je sudija u Specijalnom sudu za Kosovo u Hagu. Bio je član tima odbrane hrvatskih generala Gotovine i Markača na Međunarodnom sudu za bivšu Jugoslaviju (2010/2011).

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android