NATO i „mala mrlja na karti“

Levičarski dnevnik Junge velt (Berlin) piše da je „u septembru parlament u Podgorici odlučio da pristupi NATO. Otada je stalno bilo protesta zbog te odluke. Opozicija je, između ostalog, tražila održavanje referenduma o članstvu u zapadnom paktu. Ali, vlada DPS premijera Đukanovića hoće pristup bez konsultovanja građana.“

„Đukanović je u fazi ratnog uništavanja Jugoslavije došao na vlast u Podgorici – i na vlasti je i danas. To je dovelo do stabilnosti koja je trajala decenijama, a koju Zapad ume da ceni. Priča se da su se 90-ih godina Đukanović i njegova klika obogatili švercom i drugim kriminalnim aktivnostima. DPS koju je on osnovao može da se okarakteriše i kao politička ruka crnogorske mafije. Protesti prošlih meseci zato nisu bili usmereni samo protiv pristupa NATO, već i protiv režima DPS. Pod pritiskom EU, vlada i neki delovi opozicije su se dogovorili o održavanju parlamentarnih izbora na jesen i formiranju prelazne vlade […] Iz Brisela su se u međuvremenu čuli poznati tonovi o stabilnosti i bezbednosti na Zapadnom Balkanu. Bio je to istorijski dan za NATO i Crnu Goru, izjavio je u sredu (20.5.) generalni sekretar ratnog pakta Jens Stoltenberg: Radi se o daljem koraku uspešne politike širenja NATO i EU.“

„Uslov za članstvo u NATO je bilo vojno i spoljnopolitičko potčinjavanje Podgorice diktatu Vašingtona. Još krajem decembra prošle godine, armije Zapadnog saveza su dobile dalekosežna ovlašćenja na crnogorskoj teritoriji. To se ne odnosi samo na transport vojnika, već i na gradnju vojnih baza. Tako NATO kontroliše kompletan severni deo Sredozemnog mora a time i najvažnije puteve trgovine i snabdevanja iz Evrope i ka njoj“.

List Folksštime (Magdeburg) smatra da „Crna Gora sa svojih 2.000 vojnika svakako nije neka bitna snaga u Severnoatlantskom paktu. Važniji je strateški značaj brdske republike koja je NATO-savezu obezbedila kontrolu i poslednjeg odsečka jadranske obale. Politički su i veze između bivših jugoslovenskih republika koje su članice NATO postale tešnje. To doprinosi stabilnosti u regionu u kome još postoji trauma građanskog rata iz 90-ih godina. Ali, zašto je Rusija razljućena zbog novog proširenja NATO? Zato što ona svako širenje Saveza – čak i na malu mrlju na karti kao što je Crna Gora – smatra napadom na ruske bezbednosne interese. Otežavajuća okolnost je i to što se u susedstvu nalazi Srbija. Tradicionalni saveznik Rusije i istovremeno na putu u EU, pa – u daljoj perspektivi – i u NATO. To Rusija, za razliku od beznačajne Crne Gore, neće prihvatiti tek tako.“

I Merkiše algemajne (Potsdam) smatra da „Rusija to što je Crna Gora dobila status gosta u NATO smatra neprijateljskim činom. Gledano iz perspektive Zapada, Putin je svojom agresijom na Ukrajinu i nasilnom promenom granica prekršio međunarodno pravo i izdao principe Saveta NATO-Rusija i Partnerstva za mir. Ja tebi – ti meni? Poverenje između Kremlja i NATO je uništeno. Ono neće moći da se ponovo uspostavi pritiskom na dugme. Bez dijaloga neće biti ni popuštanja napetosti.“

Landescajtung (Lineburg): „Istočna obalska linija Sredozemnog mora se sada u potpunosti nalazi u NATO, i to bi trebalo da bude signal za Kremlj. Ali, raste opasnost da bi ovaj gest mogao biti pogrešno shvaćen i da bi mogao da podstakne nove konfrontacije. Zapravo bi nov protivraketni sistem, nedavno instaliran u Istočnoj Evropi, kao i nov krug proširenja NATO, trebalo da pokažu Rusiji gde su joj granice i da je odvrate od daljih aneksionih avantura kao što je bio Krim. Doduše, ovo sa Crnom Gorom će za Rusiju biti samo potvrda onoga što misli. Potpuno suprotni misaoni parametri trenutno čine nemogućim dijalog o zveckanju oružjem. Rusija ostaje važan partner za Zapad. Zaoštravanje i konfrontacija su prevelika cena za Crnu Goru.“

Dnevnik Rojtlinger general ancajger (Rojtlingen) prenosi da se „Crna Gora nalazi pred punopravnim članstvom u NATO. Potrebno je još samo da sve države ratifikuju protokol o prostupu. Iz Moskve stiže obavezan protest, iako se Kremlj već davno pomirio s tim. Zapad, s druge strane, polazi od toga da članstvo u NATO pomaže da se Balkan učini malo stabilnijim. Tako bi definitivno trebalo da se osujete moguće velikosrpske aspiracije Beograda.“