Na pola puta
2. oktobar 2017.
Na prozorima su metalne rešetke, zid deli dom za izbeglice u gradskoj četvrti Bajčuluj u Bukureštu od drugih stambenih zgrada, građenih u vreme komunizma. Potražioci azila najkasnije u 22 sata moraju biti u domu. Ali, većina se ionako ni tokom dana ne mrda od zgrade, oronule poput okolnih stambenih blokova u kojima žive Rumuni. Sve izgleda kao neki geto s jednom bitnom razlikom, da se na prozorima stanova u stambenim zgradama mogu videti mrežice protiv komaraca.
Na jednom od tih prozora je žena koja kaže da se zove Marija. Ona direktno gleda prema domu. Na pitanje šta kaže o tvrdnjama bulevarskih medija da izbeglice samo donose haos i smeće, ona sleže ramenima. „Gledajte, ovde je uvek bilo prljavo. Pre dve sedmice su rumunska deca bacala avione od papira i oni su još uvek tu.“ Dok ona to priča, druga žena iz toga bloka baca boce u kontejner u blizini izbegličkog doma i nestaje u krčmi koja spolja izgleda kao garaža.
Strah od „napada“
Na prvi pogled se izbeglice teško razlikuju od domaćih. Iza jednog kontejnera za sm4eće na prostirci sedi nekoliko izbjeglica. Razgovaraju u kratkim rečenicama i sramežljivo. Stotinak metara dalje je dečje igralište – kad su ga lokalne vlasti pre deset godina otvorile verovatno niko nije ni slutio da će se jednog dana tu igrati izbeglička deca koja prešla hiljade kilometara kako bi pobegla od rata.
Prema navodima rumunskih vlasti, u poslednjih mesec i po dana su 482 izbeglice došlo preko Crnog mora u Rumuniju – znatno više nego ranije. Bulevarski mediji su počeli da šire paniku. „Izbeglice napadaju Rumuniju – to potvrđuje UN!“ bio je naslov u jednim rumunskim novinama ovih dana.
Naslovna slika na kojoj je više muškaraca s ispruženim rukama nema, međutim, nikakve veze sa sadašnjim stanjem u Rumuniji. Ta je slika preuzeta iz ruskih medija i potiče iz jedne knjige iz 2011. o radu na crno u Italiji. Rumunski predstavnik u UN nije govorio o „napadu“ izbeglica. On je prilikom otvaranja jednog novog doma za smeštaj izbjeglica u Konstanci na Crnom moru samo rekao da broj izbeglica nije tako visok te da ih Rumunija može „perfektno“ zbrinuti.
Dobrovoljno nazad
Samo deset odsto tražilaca azila u Rumuniji stvarno dobije azil, kaže Razvan Samoila iz nevladine organizacije Arka koja brine o izbeglicama i migrantima. U Rumuniji se prosečno podnese oko 400 zahteva za azil godišnje.
Preko Crnog mora je početkom avgusta iz Turske u lučki grad Mangaliju došlo 69 Iračana – jedan bugarski i jedan kiparski krijumčar su ih sve strpali u mali čamac. Nedavno je rumunska obaskna straža iz broda predviđenog za 40 osoba spasila 150 izbeglica. Talasi su bili tako visoki da je i obalska straža imala poteškoća da dođe do toga ribarskog broda.
„Ne možemo još govoriti o izbegličkom talasu“, kaže Fabijan Badilja, portparol rumunske granične policije. „Izbeglice moraju da se bore s talasima.“ Kaže da se još nijedan nije utopio pri nastojanju da dođe do Rumunije, ali da more postaje sve opasnije kad prođe leto.
Ko stigne do Rumunije često želi dalje prema zapadnoj Evropi. Rumunska policija je zaustavila polovinu svih migranata koji su pokušali da ilegalno uđu u Rumuniju. Druga polovina je zaustavljena prilikom pokušaja izlaska iz zemlje, posebno na granici s Mađarskom.
Put na Zapad
U Rumuniji, jednoj od najsiromašnijih zemalja EU, tražioci azila dobijaju 15 leva dnevno (3,30 evra) do donošenja odluke o njihovom zahtevu. Oni koji dobiju azil moraju najkasnije nakon godinu dana sami da brinu za sebe i bez te male pomoći. Razvan Samoila iz organizacije Arka se ne čudi što mnogi ne žele da ostanu u Rumuniji. „Oni ne nalaze ono što su tražili, mnogi se osećaju izolovani i postaju depresivni.“ Ovaj aktivista je već upoznao Sirijce i Iračane koji su se svojevoljno iz Rumunjske vratili u svoje domovine.
Oni koji ostanu integrišu se u rumunsko društvo, kaže Samoila. Osim toga, među izbeglicama iz Sirije ima i lekara koji su prije 1989. u Rumuniji studirali, kad je komunistički diktator Čaušesku negovao bliske veze s arapskim autokratama. Ali, danas oni u Rumuniji ne smeju da rade kao lekari - uprkos dramatičnom nedostatku lekara. Zato sirijski lekari kao i njihove slabo plaćene rumunske kolege negde drugde traže bolju budućnost: u zapadnoj Evropi.