Političku sezonu, nakon duge letnje pauze, francuski predsednik otvorio je u dvorištu Jelisejske palate u Parizu, uz kaficu. Da tema nije toliko sumorna, moglo bi čak da se pomisli da je Emanuel Makron pozvao nemačku kancelarku, italijanskog, španskog i libijskog premijera, kao i predsednike Nigera i Čada, na idilično ćaskanje o najlepšim utiscima s odmora. Ali tog popodneva u Parizu razgovaralo se o sudbini stotina hiljada ljudi, migranata iz Afrike koji su ili zaustavljeni u Libiji ili se iz svojih domovina spremaju da krenu ka Evropi.
Novi francuski predsednik zalaže se za brzu, odlučnu i efikasnu primenu nove evropske izbegličke politike. On svojim zemljacima želi da se predstavi kao vešt političar, što bi trebalo da popravi loše ocene koje dobija u anketama. Njegovi gosti podržavaju planove da se centralna sredozemna ruta zatvori za migrante, da se ljudi po mogućstvu zadrže u Africi i da im se tamo objasni da su im male šanse za dobijanje azila, pa tako i za legalan boravak u Evropi.
Recept koji daje rezultate
Evropska unija je u tome sve nemilosrdnija, što izaziva zabrinutost zbog životnih uslova u Libiji i humanitarne situacije u severnoj Africi. Italija ne želi da nastavi da prima ljude koji se kasnije ne raspoređuju po drugim evropskim zemljama. Španija pazi da ne postane alternativna ruta za migrante. Nemačka kancelarka Merkel hoće da spreči da izbeglice iz Italije, preko Alpa dođu do Nemačke. Na kraju krajeva, ona želi da pobedi na izborima koji se održavaju za nepune četiri sedmice. Italija je sklopila sporazum s Libijom da libijska obalska straža vrati u Libiju migrante i izbeglice koje uhvati u svojim teritorijalnim vodama.
Francuski predsednik je još početkom leta neočekivano za isti sto pozvao dvojicu libijskih protivnika, premijera i pobunjeničkog generala. Emanuel Makron je čak obnovio staru ideju o takozvanim hot-spotovima za proveru azila u Libiji, Nigeru i Čadu. Tabu više nisu ni veliki izbeglički kampovi za afričke migrante na libijskoj obali ili južnoj granici. Visoki komesarijat UN za izbeglice UNHCR, kao i nevladine organizacije, mogu da protestuju koliko hoće – Evropska unija odlučila je da se ogradi.
Taj recept već daje rezultate. U julu je znatno manje migranata prelazilo preko mora nego mesec dana ranije. Zastrašivanje funkcioniše. Šta se dešava sa ljudima u Libiji ili na njihovom putu iz Nigerije kroz pustinjske države, najvišim evropskim političarima je potpuno svejedno. Ne zagledati se previše – to je moto Angele Merkel koja samo povremeno spomene da treba ukazati na zloupotebe. Naravno da je Libija dužna da se pridržava zakona, opominje kancelarka. Međutim to niko ne može, ali i neće da proveri. Nova politika može da istakne barem jedan uspeh: krijumčarima ljudi je u velikoj meri narušen posao.
Sastanak u Parizu doprineo je tome da se ojača kurs ograđivanja i da se pridobije podrška tranzitnih zemalja Nigera i Čada. Te dve zemlje trebalo bi da se pobrinu da migranti i izbeglice uopšte i ne stignu do Libije. Pritom su to jedne od najsiromašnijih zemalja sveta, a politička kontrola tamošnjih elita vlasti je slaba. Uz odgovarajuću finansijsku podršku, moglo bi da se računa na podršku predsednika Čada i Nigera. Ni tamo moćnici EU ne žele da vide sve. Upozorenja UNHCR-a o opasnostima koja prete migrantima se ignorišu.
Onaj ko traži bolji život treba da se vrati
Sedamdeset odsto doseljenika su ekonomski migranti, procenjuju Ujedinjene nacije. Njih niko ne primorava da napuste svoju zemlju – to je argument koji se u nemačkoj predizbornoj kampanji ne čuje samo od desničarske Alternative za Nemačku (AfD). Borbena kancelarka može biti sigurna da slično misli većina birača.
Zaustavljanje u severnoj Africi ima niz prednosti za Evropsku uniju: rasterećuje Italiju, ublažava spor o raspodeli izbeglica i migranata iz Italije i Grčke u ostale zemlje EU. Zatvaranje pomorskih granica omogućava da se u dogledno vreme ponovo ukinu granične kontrole unutar zone Šengena. To je takođe bio povod za spor unutar EU. Tvrđava Evropa se u Parizu još više približila Africi. Makron, Merkelova i kompanija to će slaviti kao pobedu. Ali to bi mogao da bude gorak poraz za mnoge migrante.