Čekanje na budućnost u Evropi
28. avgust 2017.
Nalazimo se ispred najvećeg izbegličkog centra u Evropi, 9:30 ujutro. Oko stotinu muškaraca, žena i dece na suncu čekaju autobus koji svakog jutra vozi za Mineo. Taj gradić je od izbegličkog centra udaljen desetak kilometara. Autobus je, pored bicikla, jedina veza između izolovanog izbegličkog kampa i sicilijanskog stanovništva.
U bivšoj vojnoj bazi koja sada služi kao izbeglički centar smešteno je oko 2.900 tražilaca azila. U tim objektima ranije su bili smešteni američki vojnici. Bodljikava žica oko baze je ostala. Jedini ulaz u centar i dalje čuvaju vojnici naoružani automatskim puškama.
„Ovde dobijamo dovoljno hrane i svako ima svoju sobu“, kaže Fabris (ime je promenjeno, prim.ur.) iz Obale slonovače. Izbeglicama je na raspolaganju i sportski teren. Ne smeju da rade. Najveći problem im je dosada. Fabris je pre dve godine preko Sredozemnog mora došao u Italiju. Otada još uvek čeka odgovor na zahtev za azil. „Čekanje je teško, ali nam ništa drugo ne preostaje“, kaže Fabris i sleže ramenima. „Sve dok ne dobijem papire, u Italiji ne mogu da započnem novi život“.
„Spas“ muslimana u katoličkoj zajednici
Crkvena zajednica Sant Eđidio, 12:00 sati: Karamo Kejsi takođe zna šta znači dosada – i dobro je podnosi. Pre nego što je saznao da sme da ostane u Italiji, Karamo je godinu i po dana živeo u izbegličkom centru pored Mineoa. Danas u crkvi u Katani priprema zajednički ručak. Na jelovniku je piletina i pirinač. „Afrikanci to vole“, kaže 23-godišnji Gambijac. Kejsi je o katoličkoj zajednici prvi put čuo od učitelja italijanskog jezika u izbegličkom centru. On je musliman, ali bez obzira na to, crkvena zajednica ga je primila raširenih ruku. „Za mene je to bio spas“, kaže Kejsi.
Zajednica Sant Ediđio je 2013. godine počela da poziva beskućnike, stare i stanovništvo srednje klase na zajednički ručak. Otada su članovi zajednice i migranti obnovili porušenu kuću pored crkve. Polovinom avgusta, crkva je organizovala trodnevni letnji kamp za migrante sa Sicilije.
Kejsi je bio jedan od prvih migranata koji je prisustvovao zajedničkom ručku i slavlju u Katani. „Zajedništvo mi je mnogo pomoglo kada sam još bio u izbegličkom centru i kada nisam znao šta će biti sa mnom“, kaže Kejsi. U međuvremenu se zaposlio i iznajmio stan. Bez obzira na to i dalje skoro svakodnevno dolazi u crkvu. Porodicu nije video otkako je kao 18-godišnjak napustio Gambiju. „Sant Ediđio je sada moja nova porodica.“
Smanjuje se broj izbeglica
Luka u kataniji, 16.00 sati. Ovde, za migrante kao što su Karamo Kejsi i Fabris koji su spaseni u Sredozemnom moru, počinje dugo čekanje na budućnost u Evropi. Veliki beli šatori na pristaništu sada su prazni. Do samo pre nekoliko sedmica pripadnici Fronteksa tu su skoro svakog jutra uzimali otiske prstiju novopridošlih izbeglica. Otkako italijanska vlada podržava libijsku obalsku stražu, broj migranata u Italiji znatno se smanjio.
Za Marka Rotuna iz UNHCR-a, to ne ukazuje na mogući kraj izbegličke krize jer je „ove godine došao isti broj izbeglica kao i prošle“. Italija je napravila pomake u zbrinjavanju migranata. Rotuno smatra da Evropska unija snosi odgovornost za pronalaženje rešenja za izbegličku krizu. Članice Unije su pre dve godine odlučile da 39.600 izbeglica iz Italije rasporede u druge zemlje. Međutim, novi krov nad glavom do sada je našlo samo 8.000 ljudi. Kada bi druge zemlje Evropske unije prihvatile izbeglice, Italija bi u znatnoj meri bila rasterećena, smatra predstavnik Ujedinjenih nacija.
U tom slučaju, Italija bi imala kapacitete da obradi zahteve za azil koji su se u poslednjih nekoliko godina nagomilali i podstakla bi integraciju izbeglica koje se već nalaze u zemlji. „Apsolutno nedostaje volja drugih država“, kaže Rotuno. „Neke odbijaju čak i da prime mali broj izbeglica“. Sve dok se ne završi spor u Evropskoj uniji, migrantima koji u italijanskim lukama nalaze sigurno tlo, pre svega je potrebno jedno: mnogo strpljenja.