Može li ulica da pomeri Đukanovića?

„Milo, lopove“, to mu dođe kao standardni repertoar. Onda se jedan od govornika – inače urednik notornog srpskog nacionalističkog portala – dosetio da je „lopov“ preslaba kvalifikacija za nekog poput Mila Đukanovića. „Milo, ubico“, odmah je masa promenila soundtrack, dok se par puta spontano i mnogo tiše čulo i „Milo, ustašo“. „Vi ste noćna mora diktatorskog režima“, rekao je okupljenima poslanik Nove srpske demokratije Slaven Radunović, prvi među govornicima na podgoričkom Trgu Republike. Uslediće razna vatrena, a u svom ponavljanju ipak monotona obraćanja, sve do Nebojše Medojevića i Andrije Mandića koji su kao lideri Pokreta za promjene i Nove srpske demokratije, ujedno i dvojica čelnih ljudi Demokratskog fronta (DF).

NATO je ovde tabu

Starica Mirela Dobljanić kaže da je više od pola veka invalid rada, da s penzijom od 250 evra volšebno spaja kraj s krajem. „Hoćemo da se oslobodimo pakla i ropstva. S ulice su došli, s ulice neka i odu.“ Predugo, predugo, to ponavljaju ljudi u Podgorici kada se priča o vladavini Mila Đukanovića. Ono da je „došao s ulice“ moglo bi da se odnosi na takozvanu Antibirokratsku revoluciju kojom je Milošević do 1989. u Vojvodini, na Kosovu i u Crnoj Gori na položaje u Komunističkoj partiji izgurao sebi bliske ljude, a među njima je bio i naočiti funkcionerski poletarac Đukanović. Tada je imao 26 godina, danas ima 53, a platu je uvek dobijao iz državne kase. Prebacuju mu odgovornost za sve u državi – kriminal, korupciju, nepotizam, partijsko zapošljavanje, ekonomsku bedu... Što bi rekla penzionerka Dobljanić, „nezadovoljna sam takoreći svime“.

Nekoliko crnogorskih i par srpskih zastava vijori na Trgu. Neko je bacio topovski udar deset metara od mog levog uha koje satima potom zuji. S vremena na vreme grupa mladića odlaže limenke piva da bi skandirala „Mi smo Barani, srpski četnici“. Nekoliko je kokardi, jedan bradati čiča je ušuškan u zastavu radikala sa sve likom Vojislava Šešelja. No takve živopisne pojave su u ubedljivoj manjini, iako prosrpska partija jeste najozbiljnija politička snaga u okviru Demokratskog fronta.

Baš niko ko se obraćao s bine nije ni pomenuo pitanje ulaska Crne Gore u NATO i za to mora biti nekoliko razloga. Najpre, Pokret za promjene je naklonjen takozvanim atlantskim integracijama. Drugo, cilj Demokratskog fronta je da ne otera građane koji jesu za NATO, ali nisu za Đukanovića. Neki kažu da su protesti način da DF povrati nešto od podrške koja je izgubljena nakon više ustinjavanja partija i posebno odlaska Miodraga Lekića koji je tri godine bio nada za nekakvu ujedinjenu opoziciju. Poslednje ankete – koje uvek treba uzimati s rezervom – kažu da je DF na oko osam odsto podrške što je strmoglavi pad u odnosu na izbornu 2012, ali i blagi rast u odnosu na period pre početka protesta.

Ostatak opozicije ne podržava izlazak na ulice. Aleksandar Janković, mladi nezaposleni otac dvoje dece, stoji u masi jer je ubeđen da je baš ulica jedino rešenje: „Institucije sistema su totalno korumpirane. Oni drže sve poluge i do sada se pokazalo da ne mogu da se smene na izborima. Tako je bilo u mnogim zemljama, u Rumuniji i na Bliskom istoku, ali su vlasti pale kada je narod izašao na ulice. Ako bog da, da bude tako i kod nas“, kaže on.

Kao mamurluk

Još oko centra Podgorice pokoji razbijeni izlog podseća na nasilje krajem oktobra. Tada je, kao reakcija na policijsko uklanjanje šatorskog kampa, na ulicama bilo desetak hiljada ljudi. Prema zvaničnoj verziji, najpre su maskirani huligani napali policiju, mada društvene mreže bruje o tome kako se zapravo radilo o provokatorima vladajuće Demokratske partije socijalista. Policijski odgovor bio je brutalan. Epilog su zahtevi za ukidanje imuniteta trojici opozicionih poslanika od kojih će dvojica – Mandić i Radunović – najverovatnije biti optuženi za pozivanje na nasilno rušenje ustavnog poretka. Vodi se istraga i protiv svega dvojice pripadnika Specijalne antiterorističke jedinice koji su nemilosrdno premlatili Miju Martinovića, iako snimci pokazuju da je tuklo ili nemo posmatralo čak 35 pripadnika te jedinice.

Večeras međutim sve protiče mirno. Ljudski lanac oko „institucija koje je zaposeo diktatorski režim“ – to je bila ideja organizatora protesta. Bilo je nešto poteškoća dok su ljudi organizovani u performans, ali na kraju je uspelo. Ulicama oko majušne administrativne četvrti gde su zgrade Vlade, Skupštine i Predsedništva, bili su raspoređeni ljudi, mnogi noseći sveće, neki upalivši baklje. „Ima nas dovoljno da opkolimo Peking, a ne Podgoricu“, rekao je na kraju jedan opozicionar pred spomenikom Kralja Nikole I.

Ostaće posle nove ture protesta opet pitanje da li je izlazak 3.000 ljudi na ulice dovoljan da Milo Đukanović uopšte jednom trepne, a kamoli da pristane na prelaznu vladu i ispusti iz ruku sve instrumente kojima jača svoje ionako dobre izborne šanse? Da li je u pitanju bonsai verzija pokušaja „Petog oktobra“, čiji duh treba da se oživi povicima „Gotov je“? Ili ipak 3.000 ljudi danas nije malo u jednoj maloj zemlji, gde je apatija ogromna i nikla iz uverenja da su ionako svi isti i da se ništa ne može promeniti?

Blažo, mladi politikolog, ne zna odgovor na to pitanje. Svratio je samo da baci pogled, učešće u protestima mu se čini besmislenim. „Sve mi deluje kao neko odlaganje, propuštanje impulsa, kao kada čovek mamuran stalno pomera budilnik za deset minuta“, kaže on. „Mislim da stvari u svoje ruke moraju preuzeti novi ljudi, a to nisu ovi koji vode ove proteste, iako ja saosećam sa njihovim opozicionarstvom. Ali i oni su tu 25 godina i imaju lošu energiju.“

Treštao je na kraju Bajaga nekoliko puta s pesmom „Pada vlada“, a onda su se ljudi mirno razišli uz pozive da nastave okupljanja u gradovima i varošima Crne Gore. Tada su u sporednim ulicama oklopljeni policajci polako počeli da pakuju štitove i suzavac, sredstva za rad koja im večeras nisu bila potrebna.