Crna Gora: Protesti i ništa

Bronzani kralj Nikola I jaše – i to pravo ka Aleksandru Puškinu koji preko puta ulice pod svetlima fenjera kazuje poeziju jednoj dami. Baš na tom simbolima nabijenom mestu, na bulevaru između dva spomenika, prošlog meseca nalazili su se šatori crnogorske opozicije. Najpre hiljade ljudi, a onda poslednjih dana samo najuporniji. „Početna ideja je bila apsorpcija svog nezadovoljstva koje obuhvata ekonomska i socijalna pitanja“, kaže Edin Koljenović. Mladi aktivista Građanske alijanse rukom pokazuje ka mestu podgoričkih demonstracija koje, kako kaže, nisu uspele da mobilišu svo nezadovoljstvo jer su postale previše profilisane – sve više srpskih zastava, četničkih barjaka, vatreni govori sveštenstva. „Ako recimo imate grupu koja se naziva Srbadija Barska i pojavi se sa jasnom ikonografijom i nacionalnim obeležjima, onda se šalje poruka koja je udaljila većinu građana koju su takođe nezadovoljni, ali ne žele da se pojave na takvim protestima.“

Međutim, reakcija šire javnosti usledila je posle slika policijske brutalnosti, prebijanja demonstranata i uništavanja njihovih automobila. Građanska alijansa dobila je petnaest konkretnih prijava potkrepljenih fotografijama i snimcima. Tako je na protestnu šetnju krajem oktobra izašlo nekoliko hiljada ljudi. Pet, kaže policija. Osam, kažu mediji naklonjeni vladi. Dvadeset, uvereni su organizatori. Jedan taksista iz Podgorice ubeđuje me da je bilo bar trideset hiljada nezadovoljnika. Kritična masa? „Ne može se dati tačan odgovor koliko to tačno ljudi od 600.000 stanovnika bi trebalo da izađe na ulice da bi izvršilo dovoljan pritisak na vlast. U Rumuniji ste imali situaciju da je procentualno manji broj ljudi izvršio pritisak na premijera da podnese ostavku“, kaže Koljenović.

Protiv koga, protiv čega?

Osim oko brojnosti demonstranata, nema konsenzusa ni zašto se zapravo protestuje. Dok opozicioni Demokratski front tvrdi da je to svenarodni ustanak protiv četvrtvekovne diktature, režim Mila Đukanovića čitave proteste otpisuje kao pokušaj da se podriju evroatlantske integracije Crne Gore.

„Svaki režim se brani krupnim rečima. Nijedan diktator neće reći da mu narod traži hleba i slobode“, kaže Slaven Radunović, poslanik Nove srpske demokratije. Dočekuje nas u svojoj kancelariji gde trobojka i ikona spadaju u obavezni inventar, a iz radija trešti glasna muzika. „Mi to tako stalno puštamo zbog prisluškivanja. Ovde se svako prisluškuje.“ Zapravo bi Radunović uskoro mogao na sud jer vladajuća većina – ali i neki iz opozicije – jedva čekaju da mu ukinu poslanički imunitet nakon što Tužilaštvo navodno ima indicije da je svojim govorima tokom mitinga pozivao na rušenje ustavnog poretka. „Naivno je misliti da se država ruši tako što se baci pet kamenica i dve baklje, dok na drugoj strani imate vojsku i policiju spremne da se do poslednjeg bore za režim Mila Đukanovića“, kaže Radunović, koji buduće optužnice protiv njega i dvojice saboraca vidi kao političke.

Nova srpska demokratija je najveća stranka u Demokratskom frontu, koji je opet na poslednjim izborima bio najveća opoziciona grupacija. No Radunović i partijski drugovi prinuđeni su na špagu – sačuvati tradicionalno srpsko biračko telo, a ipak u okviru Fronta sarađivati i sa onima koji misle da je NATO odličan put za Crnu Goru. Radunović tu ne vidi nedoslednost: „Prioritet svake političke organizacije koja želi da se nešto menja, jeste da se smeni gospodin Đukanović. On je jednostavno prepreka. To je jedini lider iz Sovjetske ere u Evropi. On je iz vremena Eriha Honekera.“ A drugog rešenja, kaže, osim ulice – nema. Jer, dodaje poslanik, Đukanović je usavršio sistem zapošljavanja partijskih kadrova, deljenja socijalnih poklona pred izbore i kupovine ličnih karata od simpatizera drugih stranaka. „Dok Đukanović organizuje izbore, mi ne možemo da ih dobijemo.“

Četvrt veka nepobedivosti – mnogo godina tokom kojih je Đukanović bio malo premijer, malo predsednik, a malo vodio zemlju iz senke, tokom kojih je pobijao ili ignorisao i najozbiljnije optužbe za korupciju i šverc svega i svačega. Od stalnih poraza od Đukanovića, opoziciju svih boja mora da više brine jedna stvar: premijer ima tek 53 godine. Mogao bi da vlada još „dugo, dugo“, ponavlja nekoliko puta Draško Đuranović, glavni urednik dnevnog lista Pobjeda, koji je i posle privatizacije ostao blizak vlastima. Proteste Demokratskog fronta on vidi kao pokušaj podizanja rejtinga te grupacije, posebno nakon što je njena prva glava, Miodrag Lekić, osnovao novu stranku Demos.

„Vreme uličnih protesta je prošlo. Organizatori su pokušali da naprave reminiscenciju Petog oktobra u Srbiji, ali je to ispalo karikaturalno. Čak su iste i poruke poput onog Gotov je! i ne mogu proći u ovom vremenu“, uveren je Đuranović. I još jedna paralela sa rušenjem Miloševića: „DOS je uspeo u Srbiji zbog jedne stvari: tada niko nije dovodio u pitanje sam državni integritet Srbije. Ovde je teško kada imate protivnike crnogorske samostalnosti zajedno sa onima koju su za nezavisnost – to ljudi ne prepoznaju kao iskrenu političku ideju. Kad nemate jasnu i ujedinjenu alternativu, onda je vlasti lakše“, kaže Đuranović.

Istrošena energija?

Slavenu Radunoviću je važno da naglasi da protesti nisu isključivo sazdani oko pitanja NATO. Ali i o toj temi može da priča naširoko, posebno jer je gotovo izvesno da će Podgorica početkom decembra dobiti pismo sa mašnicom u kojem je pozivaju da se priključi tom vojnom savezu. „Učlanjenjem možemo postati legitimna meta neke organizacije koja je u ratnim odnosima sa NATO“, kaže Radunović. „Za malu državu neutralnost je bitna i u ekonomskom smislu. Čim izgubite neutralnost, prestaje interesovanje za investicije druge strane koja je zakinuta vašim svrstavanjem.“

Druga strana je ovde šifra za Rusiju, kojoj sigurno nije drago kada se NATO širi, pogotovo na Balkanu. Bez obzira na to i napise pojedinih medija, Demokratski front nije dobio nikakvu novčanu ili političku podršku iz Moskve ili Beograda, tvrdi Radunović. „Nije bilo podrške ni od trećeg sekretara ruske Ambasade, a kamoli od nekog ozbiljnijeg funkcionera.“

S druge strane, urednik Pobjede Đuranović ulazak u NATO vidi kao iskorak u novi civilizacijski krug. „Nijedna zemlja koja je ušla u NATO nije doživela unutrašnju disoluciju, niti je neka istupila iz NATO. Osim toga, iako nema direktnih pretnji, i sa bezbednosnog stanovišta je pametno biti pod kišobranom tako moćne organizacije.“ On ima razumevanja za odluku vlasti da ne raspisuje referendum o članstvu, iako razne ankete – različitih naručilaca i izvođača – prognoziraju neizvesan ishod takvog potencijalnog referenduma. Ali kampanja i sam referendum samo bi produbili stare podele u društvu, smatra Đuranović. „Podele su autohtone i postoje decenijama, ali ih politika povremeno generiše do nivoa neizdržljivosti.“

Kako bilo, tek Demokratski front najavio je novi protest za nedelju (15. novembar). Ideja je da se formira ljudski lanac oko administrativnih zgrada u centru Podgorice, da se opkoli režim. Hoće li za to uopšte biti dovoljno karika u lancu? Mladi aktivista Građanske alijanse Edin Koljenović nije siguran. „Mislim da je od ovih protesta profitirala vladajuća Demokratska partija socijalista jer su na neki način istrošeni energija i nezadovoljstvo koji postoje kod građana.“ Niko u Crnoj Gori ne očekuje da Đukanović naprasno popusti te dozvoli prelaznu vladu koja bi pripremila nove izbore, što je glavni zahtev opozicije. Izbori će verovatno tek sledeće jeseni. Što se pitanja NATO tiče, tada će verovatno biti kasno. Crna Gora će uveliko biti nova članica vojnog saveza.