„Ne može se isključiti lančana reakcija“
29. avgust 2020.
DW: Poslednjih decenija je često bilo tenzija između Grčke i Turske. Šta je ovog puta drukčije?
Lazaros Milopulos: Izvorni tursko-grčki konflikt i međusobno ograničavanje vazdušnog prostora i teritorijalnih voda u Egejskom moru, sada su pooštreni pre svega ekonomskim faktorom – radi se o zalihama gasa u Sredozemnom moru i tome, ko će moći da crpi ta nalazišta. Sa tim u vezi je i oštar geopolitički konflikt u kojem učestvuje više velikih i regionalnih sila koje bi da obeleže zone uticaja u Sredozemnom moru.
Umešane su zemlje Sredozemlja, osim Grčke i Turske, pre svih Francuska, Italija, Egipat, Izrael i podeljena Libija, ali takođe i sile poput Ujedinjenih Emirata i Saudijske Arabije. U tom kontekstu je i došlo do tursko-libijskog memoranduma kojim se internacionalizuje pitanje teritorijalnih voda grčkih egejskih ostrva. Na to je Atina reagovala grčko-egipatskim sporazumom.
Uz to, Turska je postala geopolitički samostalnija. Ankara ne samo da de fakto okupira polovinu Kipra, već vojno interveniše na severu Sirije, u Libiji i na severu Iraka. I na sve to dolaze dodatne komplikacije poput ucena problemom migranata, ideološke komponente i prilično agresivnog narativa Erdoganove vlasti. Vlast AKP trenutno predstavlja melanž „neo-otomanizma", autoritarizma, islamizma, antikemalizma, populizma, militarizma, nacionalizma i anticionizma.
Na posletku, tursko-ruske veze u ovom trenutku, premda komplikovane, nude Rusiji mnoge mogućnosti uticaja što dodatno otežava položaj Evropske unije. Stari tursko-grčki konflikt je danas „internacionalniji", više ideološki i geopolitički značajniji.
Da li verujete da će stvarno doći do vojnog sukoba između dve članice NATO?
To pre svega zavisi od turske vlasti. Uprkos pretećim dobošima, retoričkoj agresiji, i pomorskoj politici koja se vodi bojnim brodovima, pretpostavljam da vlast AKP iz svog interesa ipak ne teži ratnom sukobu. Grčka je vojno prilično opremljena i spremna.
Ne može se isključiti da neka velika greška ili havarija – recimo sudar brodova, obaranje aviona ili razmena vatre na pučini – izazovu lančanu reakciju koja bi klizila u vojni sukob. Takve stvari znaju da se dese veoma brzo, a onda se teško prekidaju. U tom slučaju ne bi bili upetljani samo Grčka i Turska. Teško mi je da zamislim da bi takav sukob bio u interesu bilo koje od umešanih strana, pa čak ni Rusije iako se za nju tvrdi da profitira od trenutnog stanja.
Nemačka pokušava da posreduje. Da li Berlin zbilja može biti neutralan posrednik?
Nemačka nije direktno uključena u interesne zone Sredozemlja. Ali, iz niza spoljnopolitičkih i unutrašnjepolitičkih razloga, Nemačka je umešana i nije sasvim nezavisna. Trenutno Nemačka ima više, delimično ozbiljnih, konflikata sa Turskom. Turska vlast je u poslednje vreme više puta provocirala, ucenjivala i pretila. U isto vreme – i to je skoro paradoks – Nemačka nadalje u velikom stilu izvozi oružje u Tursku.
Berlin bi mogao biti na iskušenju da u pregovaračku masu ubaci sopstvene interese, recimo kod migracione politike, ukoliko Turska tu bude pravila pritisak. To onda ide na teret Grčke. U velikom delu grčke javnosti to vodi razumljivoj skepsi kada se radi o Nemačkoj kao o navodno pogodnom posredniku, posebno jer nemačko-grčki odnosi nisu sasvim blistavi s obzirom na povremeno ventiliranje zahteva za ratnim reparacijama koje postavlja Atina.
A opet, Nemačka je kao članica EU na strani Grčke pa su teritorijalni integritet EU i jačanje međunarodnog prava apsolutno u interesu Nemačke. Dakle, Berlin nije neutralan, već je sve umreženo i veoma komplikovano.
Šta bi bio realan scenario za ishod dijaloga dve strane kojem teži Nemačka?
Ukoliko napori Berlina urode plodom, scenario bi mogao ovako da izgleda: turska vlast prekida ratoborna bušenja u moru, a zauzvrat Turska postaje deo bilateralnih ili multilateralnih pregovora o crpljenju resursa, i to tako da bude shvaćena ozbiljno. Možda čak dolazi u pitanje i neka vrsta saradnje Turske i Grčke, tako da dve zemlje prema nekom ključu ekonomski podele oblasti.
Pitanja prestiža i primata u međunarodnim vodama – pre svega pod kojim uslovima se sporovi rešavaju, da li pregovorima ili pred međunarodnim sudovima prema aktuelnom pomorskom pravu – mogla bi da budu odvojena od pitanja podele nalazišta gasa, ako drukčije nije moguće.
*Dr Lazaros Milopulos, rođen 1976. u Diseldorfu, radi na Institutu za političke nauke i sociologiju Univerziteta u Bonu.