Rat zbog ekonomskih zona u Sredozemlju?
10. avgust 2020.
Pre nekoliko sedmica situacija u Egejskom moru se opasno zaoštrila. Nekoliko dana je izgledalo kao da je oružani sukob Grčke i Turske neizbežan. Razlog za to je bila namera Ankare da počne da buši naftu na delu mora koji Grčka smatra svojim. U obrazloženju turske vlade se navodi da je ta zona tursko područje, u skladu sa sporazumom sa libijskom vladom u Tripolisu. I Grčka i Turska su tamo poslale svoje vojne brodove. Smirivanju situacije doprinelo je posredovanje nemačke kancelarke Angele Merkel. Doduše, samo na kratko. Prošle sedmice Grčka i Egipat su potpisali sporazum, kojim su utvrdlili svoje ekonomske zone u istočnom delu Sredozemnog mora. S obzorom da se taj sporazum kosi sa ekonomskom zonom na koju Turska polaže pravo, Ankara preti vojnom akcijom. O situaciji u istočnom delu Sredozemnog mora za Dojče vele govori stručnjak za Bliski istok Štefan Rol iz berlinske Fondacije nauka i politika.
DW: Skoro petnaest godina Grčka i Egipat su pregovarali o podeli svojih Ekskluzivnih ekonomskih zona (EEZ), a onda je odjednom sve išlo veoma brzo. Prošlog četvrtka ministri spoljnih poslova dveju zemalja u Kairu su potpisali sporazum. Zašto tolika žurba?
Štefan Rol: Sporazum koji je sada potpisan u direktnoj je vezi sa sporazumom o Ekskluzivnoj ekonomskoj zoni (EEZ) koji su Turska i Libija potpisale u novembru 2019. godine. Grčka i Egipat su u tome videli veliku povredu svojih interesa. Ja ne znam u kojoj meri je sporazum između Atine i Kaira savršeno ispregovaran. Ali na kraju krajeva cilj je bio da se Turskoj postave granice.
Napetosti ima ne samo između Grčke i Turske, već i između Egipta i Turske. O čemu se pritom radi – o nalazištima nafte? O geopolitičkim ciljevima?
Sigurno je da se pre svega radi o nalazištima nafte. Za Egipat je veoma važno da dođe do njih. Energetska strategija Egipta ima za cilj veliki izvoz nafte. Međutim, spor sa Turskom je mnogo, mnogo dublji. On potiče još od vojnog puča 2013. godine u Egiptu, koji je bio usmeren protiv tada vladajućeg Muslimanskog bratstva. Kairo zamera Turskoj da podržava Muslimansko bratstvo, što je delimično tačno. Mnogi kadrovi Muslimanskog bratstva su u egzilu u Turskoj. Egipatsko vođstvo se u velikoj meri oseća ugroženo od strane Turske i optužuju je da planira kontra-puč. Postojeći spor dobio je novu dinamiku nakon potpisivanja tursko-libijskog sporazuma o Ekskluzivnoj ekonomskoj zoni (EEZ) i angažmana Turske u Libiji. Za Kairo je to jedna potpuno nova situacija, da je Turska toliko aktivna u Libiji i da je čak i plaćenike dovela u zemlju, koji se bore na strani vlade u Tripoliju, a protiv generala Haftara, kojeg podržava Egipat. Za Kairo je to velika pretnja što se Ankara odjednom umešala u dešavanja u neposrednom susedstvu.
Ekskluzivna ekonomska zona (EEZ) oko koje su dogovor postigli Egipat i Grčka, delimično se preklapa sa ekonomskim zonama na koje turska i libijska vlada polažu pravo. Da li to neminovno vodi ka oružanom sukobu?
Ne mogu da zamislim da će zbog toga doći do oružanog aukoba. Ni Turska, ni Grčka, a naročito Egipat, nisu za direktnu konfrontaciju, jer bi ishod tog sukoba bio neizvestan. Ni Evropska unija, ni NATO nisu uopšte zainteresovani za to da između Grčke i Turske dođe do sukoba. I ranije je uvek bilo trenutaka eskalacije, ali su oni uvek stavljeni pod kontrolu. Trenutno je reč samo o pretnjama. Ali u tom regionu se nikad ne zna. To može da se desi iz puke slučajnosti. Na nekom mestu se zapuca i onda takav jedan incident dobije zamah. Međutim, niko ozbiljno nije zainteresovan za tako nešto.
Ko bi u sporu oko teitorijalnih voda i u ratu u Libiji mogao da posreduje? SAD?
Kada je reč o sukobima u istočnom delu Sredozemnog mora SAD još uvek nisu odlučile na koju stranu bi trebalo da stanu: u ratu u Libiji na stranu Turske i protiv Egipta i Rusije ili obrnuto? Sad ima i novih momenata. Odnos SAD prema Egiptu više nije toliko neopterećen kao što je nekad bio. U međuvremenu ima problema. U mnogo čemu Egipat se ponaša slično kao Turska. Poput Ankare, i Kairo je protiv volje SAD kupio ruske sisteme naoružanja. Svako igra svoju igru i ne poštuje tradicionalne savezničke strukture.
Izgleda da EU otpada kao posrednik, jer nema jedinstven stav prema Turskoj. Francuska se recimo potpuno jasno pozicionirala protiv Ankare. Da li bi Nemačka mogla da preuzme ulogu posrednika? Da li bi to bilo prihvatljivo za sve strane?
Bilo bi prihvatljivo jer tu očigledno Nemci nemaju ličnih interesa. Pitanje je samo da li Nemačka ima dovoljnu težinu da bi uticala na dešavanja u tom regionu. Sumnjam u to. Pogledajmo recimo Berlinski proces, koji je Nemačka pokrenula kako bi se zaustavio rat u Libiji. Nastavka nije bilo. Nemačka ne može da utiče na zaraćene strane da se pridržavaju dogovora. Nemačka nije dovoljno sposobna. Trenutno može samo kratkoročno da pomogne u jednom akutnom slučaju, kao što je bio slučaj sa telefonskim razgovorom kancelarke Merkel i turskog predsednika Erdogana pre par sedmica. On je doprineo da ne dođe do oružanog sukoba između turskih i grčkih vojnih brodova u Egejskom moru.
Štefan Rol je šef istraživačke grupe za Bliski istok i Afriku u berlinskoj Fondaciji nauka i politika – najvažniji nemački trust mozgova za međunarodnu politiku i bezbednost. U fokusu Rolovog rada su Egipat, Saudijska Arabija, elite i društvena mobilizacija u arapskom svetu.
Intervju je vodio Panajotis Kuparanis