Mesec nad Skijatosom

Mesto na kojem počinjem zapis o Skijatosu jeste terasa hotela Elivi. Ne, nismo odseli u hotelu sa pet zvezdica, to je za višu srednju klasu iz Skandinavije i Britanije. Ovamo sam dospeo slučajno. Na plaži Kukunaris, na koju nas je za dva evra po glavi prebacio redovni autobus iz grada Skijatosa, nema skoro nikoga. Ležaljke u gusto sabijenim redovima još uvek čekaju svoja tela. Rano je, nešto iza devet, pa šankericama u barovima na plaži, još pospanim i mrzovoljnim, ne želim da poverim kuvanje moje jutarnje kafe. Na bregu iznad plaže uočili smo hotel okružen borovima. I dobro je što smo se popeli putem iza rampe. Jednostavna, ali elegantna belina hotela, te kombinacija kamena i stakla, obećavali su dobru mašinu za kafu.

Hotel iznad plaže

Greškom smo seli na deo terase na kojem su hotelski gosti doručkovali, ali konobari su posle kraćeg oklevanja primili našu porudžbinu sa osmehom. Sa okolnih stolova dopirali su jezici severa kontinenta – švedski, holandski, nemački, engleski.

Ostali smo tu više od jednog sata. Sunce je već pozlatilo vodenu površinu, galeb je nešto doviknuo na galebjem jeziku. U četinarskom hladu na hotelskoj terasi to je zazvučalo kao: „Vreme je!" I opet: „Vreme je!"

Tog jutra, dok smo mi srkali penu sa kapućina, a ljudi unaokolo žvakali biranu hranu na rajskoj terasi iznad mora, na pamet mi pada stih Leonarda Koena u kojem nas je još kao studente savetovao da postanemo bogati i slavni. Ne znam da li ga je i jedan od nas poslušao, ja nisam. Dovoljno mi je da ponekad kupim privremenu ulaznicu u buržoaski Eden – ovaj put ona košta šest evra. Ta cena za dva kapućina je čak umerena. U gradu Skijatosu se ista usluga naplaćuje više, u cenu je uključen porez na fenseraj.

Opet smo se spustili do plaže, koju su polako, ali neumoljivo osvajali kupači. Sama plaža je bivša rajska bašta pretvorena u turističku kasarnu. Fini pesak, a iza njega četinarska šuma. Uređene staze, tuševi i toaleti. Bezbrojne ležaljke i suncobrani na rukohvat jedni od drugih, u besprekornom geometrijskom poretku. Ne znam ko uživa u kasarnskom ambijentu, te je spreman da izdvoji 15 evra za dve ležaljke i suncobran. Može mu se desiti da ispred sebe ima Grkinju koja skoro muškim glasom nešto viče na mobilni, levo švedsku familiju koja svoje potomstvo vaspitava antiautoritarno, što znači da je deci dozvoljeno da vas gađaju peskom. Desno bi mogao biti stariji britanski par koji slabo čuje ali to kompenzuje neprestanim glasnim kikotanjem. A iza su mladi Nemci koji sa mobilnih puštaju idiotsku muziku. Sreća te odlazimo već oko 11 sati, kada glavna turistička gomila tek dolazi.

Gradska plaža Megali amos u Skijatosu doduše nema javne tuševe, ali je daleko pogodnija za izležavanje u pesku i kupanje u čistoj vodi. To je jedna od stvarnih prednosti ostrva – u zelenkastoj vodi sam ovako uživao još jedino na Šolti. Na ostrvu važi pravilo – što manji stepen navikanosti – to veći izgledi da provedete ugodan dan.

Skijatos kao diva

Premotavam film dolaska na ostrvo. Autobus se zaustavio kod motela Atina – tog objekta odavno nema ali se ime kao žvaka zalepilo za obično proširenje kraj puta za Leskovac. Dvospratno čudovište koje će nas prebaciti do Volosa, grčke luke, odakle ćemo dalje jutarnjim trajektom.

Ne bih trošio reči na noćne granice. Postojanje države, pa i one najtraljavije, primeriš tek kada ti neko zatraži pasoš. Pravili smo više pauza nego što je neophodno da ne bismo prerano stigli u Volos. Trajekt za Skijatos polazi tek u pola osam. Ipak smo stigli pre šest. Srećom, jedan kafić u luci je otvorio rano pa smo iz njega mogli da posmatramo kako sunce izlazi iza brda i proliva kofe zlatnika po moru.

Trajekt je bio moderan, sedišta udobnija od autobuskih. Trosatno putovanje smo uglavnom prespavali. Poslednjih pola sata smo ipak bili budni i nestrpljivi. Konačno stižemo. Ogromna pokretna vrate na krmi se spuštaju, a kao da se podiže zavesa na sceni. Pred nama se pomalja Skijatos – niz kafea u luci, kuće na sprat, bleštavo bele, uglavnom sa plavim, drvenim kapcima. A levo i desno varoš se penje uz breg, postrojavajući svoje građevine u redove koji izviruju jedni iznad drugih. Skijatos je lep i, poput rasne mačke, rado pozira, pomalo nezainteresovan za divljenje, ali suštinski upućen na njega.

Mitikas je ime ostrvskog pobrđa koje vas dočeka i u samom gradu, na koju god stranu da krenete od obale. Pre nego što su olimpijski bogovi izmislili masovni turizam, stanovnici su brali masline, pravili dobro vino i lovili ribu. Na ostrvu ima svega šest hiljada duša, od čega pet hiljada živi u gradu Skijatosu. Ali kolonije britanskih i skandinavskih došljaka postale su ekonomski dominantne. Njihovom ukusu i navikama podređeno je skoro sve. Krpice u buticima, čak i suveniri ili proizvodi u pekarama, a da o kafićima i restoranima i ne govorimo, znatno su skuplji od grčkog proseka. Ista košulja može u manje atraktivnom letovalištu koštati deset evra, na Skijatosu je to onda – 25.

„Pazi avion"

Istorijske hronike beleže da je Skijatos još skoro pola milenijuma pre Hrista bio saveznik Atine u pomorskom sukobu sa Perzijom. Potom su se ređala poznata carstva kao gospodari ostrva - makedonsko, rimsko, vizantijsko. Žezlo preuzimaju Mlečani, tuku se sa osmanskim osvajačima, ostrvo prelazi iz ruke u ruku da bi naposletku u 19. veku postalo deo probuđene Grčke. Ovde je u prvoj polovini 19. veka prvi put istaknuta moderna grčka zastava – tada je to bio samo beli krst na plavoj površini.

Ipak, jedan moderni fenomen je očito atraktivniji od istorijskih priča. Skijatos je jedino poznato letovalište čija je glavna atrakcija – aerodrom. Prošetali smo zato obalom do njega. Ni pola sata šetnje i nailazimo na čuveni, bizarni semafor sa saobraćajnim znakom „pazi avion".

Ovde se očito nalazi raskršće kopnene i vazdušne saobraćajnice.

Retko se aerodromi nazivaju po piscima, ali ovaj na Skijatosu se zove Aleksandar Papadijamantis. Dužina piste od samo 1628 metara prisiljava pilote da sleću u skoro brišućem letu iznad mora i – iznad znatiželjnih turista koji se okupljaju na obali da fotografišu sletanje metalne ptice. Samo što smo stigli na obalu ispred piste, na horizontu se pojavio jedan avion. Od veličine komarca porastao je ubrzo do razmera rode, a onda do dimenzija velikog, krilatog kita. Zamislio sam ljude u njemu. Oni nisu putovali 16 sati preko nekoliko granica kao mi, da bi se obreli u svojoj turističkoj obećanoj zemlji. Nakon dva sata ugodnog leta oni su se u nju bukvalno strmeknuli sa neba.

Mora se priznati da putnički avion iz ove blizine izgleda zastrašujuće. Njegovo sletanje je zapravo mnogo lepše posmatrati sa nekog uzvišenja iznad grada. Ali ljudi idu i u Afriku, pa slikaju lavove. Ako prežive – imaju slike koje drugi nemaju. Tako je i sa avionima na Skijatosu.

Bašte za slatku dokolicu

Naše sledeće odredište u istraživanju varoši jeste poluostrvo Burci. Ono deli novu luku od stare. Izgleda kao četka za kosu sa četinarima umesto zubaca. Naziv je čest u Grčkoj i potiče od arapskog „burđi", oznake za manje utvrđenje koje čuva luku. Burci sada ima Muzej pomorske i kulturne tradicije Skijatosa, smešten u lepoj zgradi nekadašnje škole, a pored njega i letnju binu. Na grebenu iznad mora u četinarskom hladu smestio se kafe i restoran Burci. Ako dođete ranije ujutro i imate sreće, sedećete pored kamene ograde, gledati stari grad i ulaz u staru luku i ispijati najskuplji kapućino na ostrvu. A odete li do toaleta, shvatićete da preko umivaonika imate ekskluzivniji pogled nego većina smeštajnih jedinica na ostrvu.

Mesto na kojem se kafe ugnezdio spada u najlepše na Mediteranu. Osećate se kao običan smrtnik koji je za trenutak pušten tu gde se inače snimaju spotovi o bogatim i slavnim ličnostima ovoga sveta. Ako niste ranoranilac, a mesto niste rezervisali, čekaćete u redu da vas odvedu na prvo slobodno mesto.

Dva puta smo imali sreće, ali kako se juni zahuktavao sa vojskom novih turista, više nismo želeli da čekanjem pokvarimo dobar utisak.

Pokazalo se da je alternativa sjajna. Odmah iza Kuće Aleksandra Papadijamantisa pod drevnim četinarem nalazi se kamena bašta sa kućom iznad čijeg ulaza se rascvetao pravi tepih bugenvilije, najlepšeg poklona Brazila Sredozemlju.

U toj bašti, u Kafeu Nostalgija pili smo odličnu kafu – i tradicionalnu grčko-tursku koja se služi „sarajevski", u džezvi, i vrhunski beskofeinski kapućino. Jedno veče smo tu proveli uz masline i vino, unaokolo je Skijatos brujao bezbrojnim jezicima ljudi koji su kao i mi, bili u potrazi za varljivom turističkom srećom.

„Svetovni monah" kao brend

Aleksandar Papadijamantis je bio jedan od ključnih proznih pisaca Grčke na prelazu iz 19. u 20. vek. Najvažnije delo mu je novela Ubica, mada bi možda bolji naslov na srpskom bio Čedomorka, jer je glavna junakinja ubila i svoju unuku i niz drugih ženskih beba, jer ih je želela poštedeti gorke ženske sudbine. Novela je objavljena u nastavcima u jednom atinskom časopisu 1903.Prezime koje danas krasi i glavnu ulicu i aerodrom na Skijatisu zapravo je piščeva kreacija. Otac mu se zvao Adamantios, a po pozivu je bio sveštenik – na grčkom papas. Pisac je spojio i preinačio te dve reči. Tako je jedno od devetoro dece porodice Emanui postalo slavno pod svojim izmišljenim prezimenom Papadijamantis.

Oskudica u kojoj je živeo posvećen pisanju – zvali su ga svetovnim monahom – u oštroj je suprotnosti sa današnjom marketinškom sveprisutnošću njegovog imena na ostrvu.

Spomenik nepoznatom pomorcu nadomak stare luke posvećen je svima koji su otišli na more, a nisu se vratili. Mene podseća na Odiseja. Muška figura koja je samu sebe vezala za jarbol da ne bi podlegla zovu sirena, tamo u tesnacu kod Mesine. Ovo je spomenik Odisejima koji se nisu vratili kući. Ispod spomenika je urezana rečenica čiji je autor – opet – Aleksandar Papadijamantis: „Otpiti talas, more, celu gorčinu obale, snagu mora“.

Talase sam probao, more je manje posoljeno od Jadrana. Gorčina obale se prepoznaje u ponekom izboranom licu nadničara, inače je dobro pošećerena decenijama turizma. Ovakav Skijatos stalno koketira sa skupim kičem, posipajući sve što može šećerom u prahu. Može se reći da varoš ne oslikava samu sebe, već britansko-skandinavsku projekciju mediteranske idile.

Starogradska brda

Da bi se Skijatos zaista upoznao mora se popeti na najmanje dva brda. Crkva Svetog Nikole je na jednom. Lepa, mala bogomolja sa zvonikom na kojem je i sat, vidi se sa skoro svakog mesta u gradu. A kada se basamacima koje počinju nedaleko od kafea Nostalgija popnete do nje, pred vama se u celini pokaže morska varoš, sa lukom okrenutom Egejskom moru.

Svakako je to jedan od upečatljivih prizora. Ipak, onaj svetski poznati Skijatos nalazi se ponajpre u lavirintu starogradskih sokaka na susednom brdu, u kraju zvanom Plakes. Penjući se od glavne pešačke zone čovek stalno nailazi na iznenađenja. Prelepo pročelje kuće, senovito dvorište, mačke koje dremaju u izlogu ili na poštanskom sandučetu. Kad smo već kod mačaka, one su na ostrvu prave kraljice, ljudi ih neguju i hrane. Neke su čupave kao hipici, druge obične, kratke dlake. Ali su nesumnjivo srećnice, jer im je Skijatos rodno ostrvo.

Pauza može da se napravi i u crkvenim dvorištima, pred obaveznim česmama. Crkva Svete Trojice na samom vrhu brega bila nam je odmorište pri penjanju od smeštaja iznad gradske plaže. Odmarali smo u hladu dok nam je jedna od mačaka koje su se motale oko obližnje pekare skakala u krilo i lizala dlanove. Verovatno smo bili slani od mora.

U blizini, odmah kod kružnog toka, nalazi se radnja sa najboljim roštiljem u gradu – Mali balkon. Nekoliko stolova na terasi stalno je zauzeto, pametno je rezervisati. Isplatiće se. Jelo „Bomba“ je ogroman giros, dovoljan za dvoje – za skromnih sedam evra.

Odatle se puštamo ka luci, samo drugim sokacima – u Skijatosu ne treba dva puta ići istim putem između dve tačke – i to se opet pretvara u zastajkivanje, divljenje, fotografisanje. Tu je i tračak sete – ovi ljudi su odrasli u bajkovitim kućama iznad mora, suđaje su im ubacile sudbinsku nit lepote već u kolevku. A mi prevaljujemo hiljade kilometara da bismo tu nit pronašli.

Grčko meze

Mada su taverne na gradskoj plaži na izuzetno dobrom glasu – uživali smo i u taverni Tesaloniki ali i u prvoj preporuci nekoliko portala – u taverni Siferi, gradske taverne ne zaostaju za njima. Ko voli kokoreci – vizantijske iznutrice na žaru koje se jedu od Anadolije do Balkana – neka sedne u Koziakas. Ništa manje dobra jeste taverna Sakis u komšiluku, ili Nikos u glavnoj ulici. Ali ljudi koji znaju šta je prava grčka kuhinja potražiće tavernu To kalo pigadi. Uz svaku grčku rakiju na sto dođe i tanjirić mezetluka, i to po fer cenama. Izvrsno domaće belo vino, i sva jela i meze spadaju u sam vrh celokupnog grčkog mediteranskog sveta.

Gazda je tri decenije bio na brodu, a kada se vratio na rodno ostrvo doneo je u tavernu koju će otvoriti ono što je stekao skitajući morima – iskustvo boravka u bezbrojnim lučkim kafanama i meraklijski duh. Sa ženom i sinom on radi bez greške. Taverna je puna Grka, od porodica koje slave, do molera u radničkom kombinezonu koji je svratio na meze i piće. To je posebna dragocenost u gradu u kojem je pomalo snobovsko foliranje postalo poslovni stil.

Žarka pomorandža nad mastilom

Naveče se Skijatos pretvori u svetlucavu košnicu. Probude se restorani i barovi koji rade samo večernju smenu. Sve boje, mirisi i ukusi se udruže protiv vašeg novčanika. Ponekad je dovoljno šetati pešačkom zonom, koja je to samo uslovno, jer mopedi mogu da izbiju iza svakog ćoška, te posmatrati reku dobro raspoloženih ljudi koji su u potrazi za svojom zabavom, i da kažete sebi da je dobro što ste tu.

Kada se približio povratak osetio sam nešto što sam svaki put osećao još kao dete noć pre povratka sa mora – iskrslo je isto, naivno pitanje – zašto ovo ne može da potraje još malo? To je znak da je boravak ovde ostavio blagorodni trag u meni. Zaboraviću i komarce i nedostatak mreže koja bi ih noću zaustavila, slab internet i drskost gazde koji ne dozvoljava da se modem resetuje, a sam neće da dođe za vikend plus praznik, loše krevete, nestašicu makar mlake vode za tuširanje, ili činjenicu da čim izađete izvan starogradskog jezgra više nema ni trotoara.

Noć uoči odlaska šetamo starom lukom. Skijatos se iza nas šepuri, gizdav i skup, ali ipak drag. A ispred nas se na moru pomalja svetla lopta. Kao da pomorandža izranja iz mastila. Nikada nisam video takav izlazak meseca na Sredozemlju. Pomislio sam da je to oproštajni poklon.

Gledali smo omađijani taj prizor sve dok užarena pomorandža nije odskočila visoko nad more i postala običan, lep dukat. On se zakačio za čempres na grobljanskom grebenu. Rekao sam u sebi, zbogom druže. To je bilo upućeno onom pesniku o kojem sam već pisao, koji tamo spava na mesečini, i za čije stihove otupeli savremenici više nemaju uši.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.