Groblje s pogledom na more

Tražim neki prevod, naposletku idem mrtvom kolegi u goste. Nema prevoda. Pretražujem nemački internet. Na stranici Društva grčko-nemačkog prijateljstva pronalazim podatak da je na nemački prevedena najpoznatija knjiga pesama Zisisa Ikonomua „Vedra tišina“.

Pročitam desetak pesama iz te zbirke. Pesma „Tračci nade što još žive“ posebno me dotakne. Možda zbog početka:

Ovde nam je bila kuća
beskućan se vraćam posle lutanja
promenom raspoloženja u duši plaćam obol delima

Neka vrsta tamne himne za lutalice koji se zadese pred bivšom kućom. Zisis bi mi oprostio poređenje – Marinko Rokvić bi iz sveg grla zaplakao: „Ovo je moja kuća, živeo sam tu…“. Ikonomu je pesnik, pa ne viče kada ga boli.

Zainteresovao sam se za tog čoveka koji je rođen i umro tamo gde ću ja provesti desetak dana odmora.

Šišarka kao glasnik

Slučaj je hteo da izaberemo smeštaj iznad plaže Megali amos. Već prvo kupanje na dan dolaska protumačio sam kao meni upućen mig. U zelenkastoj vodi, sve se videlo – i sićušne ribe, čija jata su mi se motala oko nogu, i rakovi koji proviruju ispod stene i šare koje sunčeva svetlost poput zlatne mreže zabacuje u dubinu.

Osetio sam dodir nečega tvrdog na leđima. Naježen, hitro sam se zarotirao u vodi. Jedna šišarka, poput poruke u boci, gurkana talasima doplivala je do mene. 

Uzeo sam je na dlan. „Otkud ti ovde?“, pitao sam je. Ćutala je. Vedra tišina. Pogledao sam prema kraju plaže i bregu obraslom četinarima koji je delio plažu od grada. Onda sam se setio da sam na mapi na internetu na tom mestu video gradsko groblje.

Pokušao sam, naprežući oči, da ustanovim da li se na vrhu stenovitog brega zaista nalaze večne kuće ovdašnjih ljudi, ali četinarski hlad je u bleštavilu lepog dana bio odveć gust da bih tamo razaznao bilo šta osim bele kamene ograde iznad okomite stene.

Pomislio sam da me ovdašnji pesnik zove da ga posetim. Pretpostavljao sam da je 2005. sahranjen baš tu, na četinarima obraslom kamenom platou iznad mora. Svaki dan sluša zveckanje escajga iz taverni, žamor i podvriskivanje kupača, muziku iz džipova koji jure zaobilaznicom. Shvatio sam šta mi poručuje, odlučio sam da sutradan pođem na groblje.

Groblja su mera

Sunce je već pozlatilo vodu zaliva kada sam se sledećeg jutra obalom uputio ka vrhu brda. Iza jednog parkinga koji na brdu razdvaja starogradske sokake i periferijske ulice obreo sam se pred grobljanskom kapijom. Desno od nje bila je tabla sa natpisom da je Groblje grada Skijatosa član Udruženje značajnih groblja u Evropi (ASCE). 

To je evropska mreža koja se sastoji od neprofitnih javnih i privatnih organizacija. One brinu o grobljima za koje se smatra da su od istorijskog ili umetničkog značaja.

Cilj ove mreže je da promoviše „evropska groblja kao fundamentalni deo nasleđa čovečanstva“ te da podigne „svest evropskih građana o važnosti značajnih groblja“. To sam pročitao na sajtu organizacije koji se može učitati sa table na ulazu. Dobro je, moja svest o groblju kao važnom delu kulturnog nasleđa već je poprilično visoka, inače ne bih bio tu.

Levo blagostanje, desno strepnja

Lepa staza deli groblje na dve polutke kao jabuku. Istoričari umetnosti kažu da je to uobičajeno za groblja iz doba romantizma – ovo groblje je nastalo 1835. posle grčkog oslobođenja od osmanske vlasti. Istočna strana je bila rezervisana za imućnije ljude, a zapadna za nižu srednju klasu i običan svet. 

Groblje je opasano zidom preko kojeg se na istočnoj i južnoj strani vidi more. Nadgrobnici i plavetnilo mora i neba iza njih, takvih prizora je malo u Evropi. Ovde su sahranjeni i heroji grčke oslobodilačke borbe i svetski poznat pisac iz 19. veka Aleksandros Papadijamantis. A ja već sat vremena tražim grob grčkog pesnika Zisisa Ikonomua.

Nailazim na čudne prizore. Uz kamenu ogradu, pored jednog groba postavljena je – stolica. Neko ju je doneo da sedeći popriča sa svojim mrtvima i da uživa u pogledu. Sretao sam i pokoju ženu u crnini. Već rutinirane ožalošćene supruge, ćerke ili majke išle su svojim poslom u dobro uvežbanom ritualu paljenja sveća i čišćenja groba. 

Skoro me izdalo strpljenje. Blizu ulaza je čuvar sakupljao sagorele sveće sa grobova, zalivao zelenilo i čavrljao sa udovicama. Pitao sam ga da li zna gde je grob Zisisa Ikonomua. Ponovio je ime pokojnika, samo sa ispravnim, grčkim akcentom. Podigao je prst uvis i pohitao najpre ka levoj strani, onda se vratio mrmljajući nešto sebi u bradu. Najzad je na desnoj polovini groblja pokazao prstom na jedan nadgrobnik i izgovorio slavodobitno „Zisis!“

Zahvalio sam mu se i pošao na naznačeno mesto. Grob se nalazio pod ogromnim stablom. Opale borove iglice su se stvrdle u sloj slepljen kišom, smolom i trunjem. Čistim dlanovima nadgrobnu ploču i razmišljam o njegovom životu.

Životni krug Zisisa Ikonomua

Zisis Ikonomu je rođen 1911. na Skijatosu. Njegov otac, kapetan i vlasnik jedrenjaka umro je kada mu je bilo deset godina. Majka je podigla njega i još dvoje dece sedeći za tkačkim razbojem i prodajuću ćilime.

Prvu zbirku pesama objavio je sa 23 godine. U grčko-italijanskom ratu 1940. i 1941. služio je kao prevodilac za italijanski u grčkoj vojsci. Za vreme nemačke okupacije se preselio sa suprugom Euđenijom na svoj brodić. Ratne godine proveli su u plovidbi između ostrva severnog Egeja, sve do Evbeje.

Zbog toga su ih sumnjičavo posmatrali i Italijani i Nemci, ali i Grci. Pomagale su mu višejezičnost i neustrašivost. Provukao se, ploveći morem između nekoliko ratnih mornarica, bez posledica. 

Govorio je deset jezika i zanimala su ga pitanja koja se nisu mogla podvesti pod klasnu ili nacionalnu ideologiju. Bio je strastveni putnik. Putopisna iskustva i refleksije objavljivao je po novinama i časopisima, pod svojim imenom, ali i pseudonimom.

Živeo je posle rata u Atini, gde se družio sa  poznatim književnicima svog vremena kao što su Ricos i Kazancakis. Ali je od pedesetih prestao objavljivati poeziju – sve do 1976.

Bavio se istraživački metalingvistikom, sociologijom. Prešao je put od oduševljenog futuriste do čoveka koji izlaz iz vulgarnog materijalizma i racionalizma traži u budizmu, Berđajevu i Šopenhaueru.

Njegov radoznao i nesputan duh donosio mu je ponekad nevolje, upravo jer je odbijao da se stranački opredeli. Za knjigu „Vedra tišina“ kao i za ukupno pesništvo, dobio je glavnu nagradu Atinske akademije 1977.

Vratio se u svoj zavičaj i iz njega isplovio na poslednje putovanje. Nasukao se ovde, na breg iznad svog grada i svog mora.

Njegov tračak nade

Red je da u celosti objavim pesmu čoveka koji je sahranjen ovde 2005. Da se zna kome sam išao na grob dok su se drugi izležavali dole na plaži. Kao što rekoh, pesma se zove „Tračci nade što još žive“:

 

Ovde nam je bila kuća

beskućan se vraćam posle lutanja

promenom raspoloženja u duši plaćam obol delima.

 

Uklesani brod na obali šume u sumraku oronuo grad

Slepi miševi, aveti i zmije žitelji ovih sokaka.

 

Među zidovima su usisani,

ljubav i mržnja zagrljeni

tračci nade što još žive

biljke i gmizavci klize po vlažnoj

površini kamenja.

 

Ranije smo i mi prolazili tuda

tragovi dirnutosti su tu produbljeni.

Pobednici osvojeni i slabi.

Čitam ćutke naše misli i raspoloženja

u devastiranim sobama. 

 

Sada u toj kući – u ruševini,

slepi miševi, aveti hrane

tvoj dah vidim

trenutak kupanja u reci

kada se rađa smeh u tvom sjajnom telu

u trenutku kada se poskok usudio

da samo dodirne tvoju haljinu.

 

Koji su me to zubi stisli na nezaštićenom polju

to vičem a sokaci odjekuju

kobra uspravljena ugriza vreme

u tamnoj kraljevini.

 

Zahvalnica i dobrim i lošim

Pomislim da je ovde, pod ovu ploču, stao jedan celi život, pun nemirnog traganja za predelima i rečima. Ruke su mi crne od smole i prljavštine na grobu. Ipak sam uspeo da očistim uklesani zapis: 

Ego eim edosto kosmo lyto anapaysi
Euharistogia to kalo kai to kako toy kosmoy 

Sad sam u svetu potpuno spokojan
Zahvaljujem se i dobrom i lošem ovog sveta

Šta je Zisis hteo da mi poruči? I onom šišarkom i ovim uklesanim rečima na nadgrobnoj ploči? Da li je zahvaljivanje i dobru i zlu našeg sveta istočnjačka mudrost pesnika ili njegova evropska rezignacija?

Razmišljam ovako spuštajući se sa brega na kojem su grobovi s pogledom na more.

Sunce postaje nemilosrdno. Na plaži me moja saputnica pita hoću li pisati o Skijatosu. 

Pisaću, pomislim, i o dugodlakim hipi mačkama koje se šećkaju starim gradom i o turistima koji fotografišu avione koji se spuštaju na jednu od najkraćih pista sveta. O svemu. Gledam kako talasi brišu tragove naših stopala u pesku.

Hoću, odgovaram, ali prvo ću da zabeležim nešto o mrtvima. Ovo je jednom bio njihov grad. 

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.