U Rusiji kažu: „Reci mi ko su ti prijatelji, reći ću ti ko si.“ Doduše, Angela Merkel i Vladimir Putin nisu prijatelji, ali jesu partneri – u ekonomiji i politici.
Uprkos sankcijama EU protiv Rusije i nedavnom ubistvu jednog ruskog državljanina usred Berlina, uprkos aneksiji Krima i ratu na istoku Ukrajine, uprkos svim političkim razlikama – Merkel i Putin su danas bliži nego ikad i to se videlo tokom posete kancelarke Kremlju u subotu.
Jer kancelarki treba Putin. Evropskoj uniji treba Rusija.
Sviđalo se to nekome ili ne, ruski uticaj na Bliskom istoku je ogroman. Rusija je postala ključna zemlja za taj region, ispunjavaući vakuum koji su ostavili Amerikanci: u Libiji, gde preti dalja eskalacija građanskog rata i odakle bi mogle da krenu nove izbegličke struje ka Evropi; u Siriji, gde Putin vodi glavnu reč svrstavajući se vojno na stranu vlastodršca Bašara al Asada; i u Iranu na čije je savezništvo Putin ponosan.
Putin je dakle neophodan za rešenje svih ovih konflikata. On to zna. Svakako mu je vro važan imidž na međunarodnoj pozornici – recimo da Rusi u Siriji ne budu poimani kao gospodari rata nego kao mirotvorci. Na posletku, Putinu je važno da jednog dana makar popuste zapadne sankcije.
Nakon dva sata razgovora kancelarke i predsednika u Kremlju ostalo je pitanje da li je Nemačka spremna da uđe u saradnju sa Rusijom čak i kada je to udaljava od Sjedinjenih Država?
Od dolaska Donalda Trampa izgleda da Merkel i Putin imaju zajedničkog neprijatelja u Vašingtonu, kako na ekonomskom, tako i na političkom terenu. Nemačka po svaku cenu želi ruski gas kroz Severni tok 2, dok SAD žele da svim silama spreče dovršetak tog gasovoda. Uz to, i berlinsko i moskovsko ministarstvo spoljnih poslova osudili su pogubljenje iranskog generala Kasima Sulejmanija u američkom udaru bespilotnom letelicom.
Drugim rečima, Merkel je posetila Putina kao saborca na mnogim važnim frontovima, uz nadu da Berlin ubuduće može da utiče na krize na Bliskom istoku. Putin i Merkel su tako dogovorili da se u Berlinu održi međunarodna konferencija o Libiji. To je prvi korak u zajedničkom mirotvorstvu. Bilo bi dobro da ne bude i poslednji.