Lobiranje – i šta je u tome loše?

Proizvođači oružja pokušavaju da izdejstvuju ublažavanje kontrole izvoza oružja. Proizvođači automobila nastoje da rezultati testova emisije štetnih gasova ispadnu lepi, a proizvođači piva stalno objašnjavaju TV-mrežama zašto reklame za alkohol ne bi trebalo da budu zabranjene.

Tako funkcioniše moderna politika, i mada bi neko to mogao da nazove amoralnom povredom demokratskih principa, to je postalo neophodno za funkcionalnu demokratiju. „Naposletku“, kaže Sebastijan Henig iz berlinske nevladine organizacije Lobi kontrol, „političari takođe zavise od stručnosti kompanija koja im pomaže u donošenju odluka“.

Tako Henig, bivši asistent jednog poslanika nemačkog parlamenta, oprezno počinje obilazak „Lobi planete“, vladine četvrti u kojoj oko 6.000 ljudi zastupa interese preduzeća i čitavih branši – povremeno se među njima mogu naći i predstavnici grupa za građanska prava, mada je njihov budžet mnogo manji. „Novac je važan faktor“, kaže Henig.

Iz politike – u koncerne

Ispostavlja se da Nemačka ima jedan od najnetransparentnijih lobističkih sistema u industrijskom svetu. Tu nema „registra lobista“ kakve imaju SAD i EU na osnovu kojih bi moglo da se vidi ko i koliko tesno stupa u kontakt sa zakonodavcima – i koliko to košta.

U Nemačkoj visoki političari veoma često po isteku svog mandata prelaze na visoke funkcije u velikim koncernima, i do – dok trepneš okom: bivši kancelar Gerhard Šreder, na primer, munjevito je preuzeo ulogu predsedavajućeg uprave gasovoda „Severni tok“. A ni bivšem ministru odbrane Francu Jozefu Jungu nije treblo mnogo vremena da zauzme svoje mesto u upravi koncerna za proizvodnju oružja Rajnmetal.

„Sponzorisani“ sastanci

Oko 20 ljudi je žrtvovalo sunčano subotnje popodne da bi sa Heningom obišlo skupo uređene kancelarije – među njima je bilo aktivista i istraživača, ali i običnih građana koji su hteli da saznaju malo više o načinu rada vlade, kao i turista kojima je to bio deo obilaska grada.

Usput, Hening je ispričao poneku uznemirujuću priču. Ovde je, na primer, bio Il punto, skup italijanski restoran, u kojem je Netvork medija, agencija za komunikacije stranke SPD, prodavala sastanke sa svojim visokim političarima za sume koje su dostizale i 7.000 evra. Nakon što je javni servis ZDF to objavio u svom dokumentarcu, Netvork medija je objavila izjavu u kojoj je pisalo da sastanci nisu bili „prodati“ nego „sponzorisani“, i da je jedan od zadataka agencije bio da nađe partnere koji će snositi troškove tih sastanaka.

Drugi primeri lobiranja izgledaju manje korumpirano, ali još uvek predstavljaju direktno intervenisanje. Grupa se zaustavila pred prostorijama Federacije nemačkih pivara (DBB), direktno preko puta vladine službe za odnose sa javnošću. Hening je ispričao kako su se 2009. glavni pivari udružili sa sportskim savezima i televizijskim mrežama kako bi ministarku za prava potrošača Ilzu Ajgner nagovorili da ne donosi restriktivne odredbe o reklamiranju alkohola na televiziji.

Za neke u lobiranju nema ničeg lošeg

Lobisti se obraćaju i javnosti. RWE, jedan od najvećih nemačkih energetskih koncerna, izdejstvovao je da se u školske udžbenike u čitavoj zemlji ugradi priča o prednostima raseljavanja stanovništva u cilju otvaranja novih ugljenokopa.

Isto tako i jedna malo poznata inicijativa zvana Nova socijalna tržišna privreda, koju plaća Gezamtmetal (udruženje nemačkih poslodavaca u metalskoj i elekrotehničkoj industriji) stalno propušta da pomene da svojim reklamnim kampanjama za smanjenje poreza za firme zapravo radi za velike koncerne.

Kontrolori lobiranja ne uspevaju da ubede svakoga. Dok su se ispredale priče o tesnim vezama političara i korporacija, bilo je i onih koji su se žalili: „To je sve tako jednostrano“, rekao je posetilac koji nije hteo da mu otkrijemo ime: „Vi to prikazujete u negativnom svetlu. Lobiranje je širenje informacija – i šta je u tome loše? Lobiranje nije zlo samo po sebi. Naposletku, donosioci odluka, političari, jesu ti koji su odgovorni za način na koji razmišljaju“.