Lažna sigurnost
Ustavni sud je učešće Nemačke federalne banke u ovom postupku uslovio nadzorom nad tim procesom koji treba da sprovode vlada u Berlinu i Bundestag: bilo je jasno da Nemački ustavni sud neće odbaciti politiku spasavanja evra, ali i da je neće bezuslovno odobriti. Jer, od samog početka, sudije su morale da formalno-pravne argumente suprotstavljaju političkim i ekonomskim. Pravni puristi su uvek govorili da je najava šefa Evropske centralne banke (ECB) Marija Dragija o kupovini neograničenih količina državnih obveznica prezaduženih zemalja zapravo uvod u zabranjeno finansiranje državnih budžeta. Političari su govorili da poštovanje svakog slova ugovora Evropske unije ne donosi ništa ako će zbog njega propasti zajednička valuta, te da zato banka mora da vrlo široko shvati svoj mandat.
Ovo gledište je poslednjih godina dobijalo sve više pristalica, a razvoj dužničke krize je davao za pravo njegovim zagovornicima. Kada je šef ECB Mario Dragi 2012. obznanio da će „učiniti sve“ da bi spasao evro, to je gotovo preko noći dovelo do smirivanja tržišta. Bila je, dakle, dovoljna samo najava, koja dosad još nije morala da bude i ostvarena. Špekulisanje protiv evra izgubilo je svrhu. Kamate na obveznice prezaduženih zemalja su padale i zbog toga su te zemlje bile platežno sposobne.
Otada je ECB kupovala državne obveznice kriznih zemalja – ne neograničeno, ali u velikom stilu. Tako je postigla važan cilj održavanja platežne sposobnosti tih država. Ali, stvorila je i novi problem, a to je udobnost. Dragi je uvek govorio da bi njegova politika niskih kamata mogla da omogući prezaduženim državama da predahnu kako bi se reformama obezbedile od daljih kriza, ali banka nije mogla da umesto država sprovodi i te reforme. To znači da je politika njihovog spasavanja bila samo mera za slučaj nužde a ne i njihovo trajno rasterećenje.
Ali, to vlade kriznih zemalja nisu želele da čuju. I ne samo one. I nemački ministar finansija je, zbog niskih, delom i negativnih kamata, uspeo da uštedi novac – ali na račun građana. Ušteđevina, penzioni fondovi i životna osiguranja više ne donose zaradu. Tako su vlade ekonomski slabih i jakih država EU formirale alijansu i politički podržale nešto što ne može trajati doveka. I Nemački ustavni sud je bio svestan te činjenice.
Sadašnja politika spasavanja koju sprovodi Evropska centralna banka uljuljkuje države u lažnu sigurnost. Tržište će jednom morati da se disciplinuje. To je normalnost. U suprotnom, stvaraju se lažni podsticaji.