Lažov Boris Džonson, između kriketa i pabova
22. jul 2019.
Mnogi kažu da postoje dva Borisa Džonsona: smotani čovek iz naroda kojeg fanovi u Velikoj Britaniji obožavaju i preki lažov bolesne ambicije. Nijednog od njih nisam često sretao na dnevnim brifinzima Evropske komisije tokom godina u kojima smo obojica bili dopisnici u Briselu.
Džonson nije bio zainteresovan za finije uvide u politiku EU i pazio je da prođe ispod radara svog šefa Maksa Hejstingsa u Dejli telegrafu. Tvrdio je da pejdžeri belgijskog operatera Belgakoma ne rade, ali to nije bilo tačno. Radili su bez greške, na moju veliku žalost. Mene je mogao da dobije ko hoće, kad hoće.
Ali možda je Džonson izbegavao dnevne brifinge i okupljanja najvećeg dela novinarskog kora u Briselu naprosto jer je malo koji evropski komesar hteo da priča sa njim. Videli su ga kao izvor negativnih – i često izmišljenih – priča i nekog ko bi mogao da ih namerno pogrešno citira ako kojim slučajem i pristanu na intervju.
On nije ni prvi ni jedini tvorac onoga što će se kasnije nazivati „evromitovima“. Mnogi briselski dopisnici su tražili pažnju urednika jurcajući za evroskeptičnim pričama – pravim i izmaštanim.
Dok je Džon Mejdžor bio britanski premijer u Forin ofisu je uspostavljena nezvanična „Borisova jedinica“ samo kako bi demantovala njegove sulude tekstove. Recimo onaj da Evropska unija primorava ribare da nose mrežice za kosu ili da Evropska komisija planira da sagradi „Vavilonsku kulu“ visine 3.000 metara gde bi smestila sve evropske institucije. Čujem da još ima ljudi kod britanskih Konzervativaca koji veruju u tu priču.
Portparol jednog poslaničkog kluba u Evropskom parlamentu iz onog vremena priznao je da je retko viđao Borisa. Zakonodavna aktivnost i brojni odbori parlamenta bili su prespori da bi ga zanimali pa ih je naprosto ignorisao.
Jedno prebijanje koje se nije desilo
Kolege su znale Borisa kao tvrdicu uvek spremnu da prihvati piće, ali retko spremnu da plati turu. Boris nikada nije pričao o tekstovima koje planira i zaključavao je vrata kancelarije. Deo posla bilo je pokrivanje belgijske i evropske politike uopšte, ali nije da se Boris previše umarao – često je znao da se raspita kod kolega o čemu se radi, a da onda uz preterivanja napiše tekst i citira te iste kolege kao „izvore iz EU“.
Jednom smo sedeli u The Old Hack, pabu preko puta Komisije, i ispričao sam mu šta mi se desilo: neki novi kolega me je pitao na kojim pričama radim, a onda se javio regionalnoj televiziji sa kojom sam sarađivao da im pre mene ponudi te priče. Boris je ponudio da nazove tog kolegu i da se predstavi kao producent jedne televizije, pošalje ga hitno da izveštava iz Moskve – tip bi tako uzalud platio skupu avionsku kartu.
Ali Boris je znao da pomogne, recimo starom školskom drugu Darijusu Gapiju, biznismenu upletenom u skandale, tako što mu je dao adresu novinara Stjuarta Kolijera koji je istraživao Gapijeve mutne poslove. Džonson je dobro znao da se Kolijeru spremaju batine, ali mu je rečeno da će to biti tek „dve masnice ispod očiju i polomljeno rebro“. Prebijanje se ipak nije desilo, ali se Boris nikada nije izvinio Kolijeru. Gapi je kasnije završio u zatvoru, ali Džonson se izvukao samo uz kritiku svog urednika.
Boris je znao da bude ljubazan. Kada se jedan kolega divio knjizi koju čita, Boris mu je naprosto poklonio knjigu. Jednom je izvadio pet funti i pružio novajliji iz magazina Spektator koji je poslat da ga intervjuiše – za sendvič i kafu.
Predano je bio uključen u sportske aktivnosti sa kolegama – bio je talentovani bacač u kriketu, barem tako procenjujem iz svoje perspektive amaterskog udarača. Ali je imao i divlju narav koja bi pogodila svakog ko bi ga greškom držao za nekakvu tršavu verziju Falstafa. To je vrsta iracionalnog gubitka kontrole zbog koje bi i njegovi britanski glasači mogli da se zapitaju koliko je mudro da takav čovek ima šifre za nuklearno oružje.
Lažima do fotelje
Živeli smo blizu jedan drugome, ali u različitim svetovima. On je išao na prestižni internat Iton, ja u državnu jezičku gimnaziju. U Briselu sam najmio stan sa jednom spavaćom sobom na prvom spratu, a on je posedovao četvorospratnu vilu iza ćoška.
Boris je provodio vreme izbegavajući pozive iz Dejli telegrafa dok je konfabulirao priče o evropskoj super-državi koja iskorišćava poštene britanske radnike. Jednom je za BBC rekao da je to bilo kao bacanje kamenja preko dvorišne ograde i slušanje „zadivljujućeg loma“ u susednoj kući, Engleskoj.
Oni koji su mu bili bliski odavno su slutili da je prešao iz novinarstva u politiku. Ako postane premijer, možda će uvideti da izbegavanje i izmišljanje bez razmišljanja ne pale u Dauning stritu 10, sedištu britanske Vlade, kao što su palili u briselskom dopisništvu Dejli telegrafa.
Jedan bivši kolega ga je opisao kao genija za kampanje koji zapravo ne veruje u Bregzit. Tako nekako ostavlja trag nesreće svuda, recimo među brojnim ženama u svom komplikovanom ljubavnom životu.
Poslednji put kada je bio u Evropskom parlamentu kao gradonačelnik Londona, prelazio je zastakljenim mostom između dve zgrade baš pored Širin Viler, novinarke BBC koja je bila usred intervjua. Inače, ona je Džonsonova svastika. „Dobro jutro, Širin“, rekao je Džonson, prekidajući je u poslu. Ona je pogledala sa strane i rekla: „Proveravam samo da li je dobro jutro, jer ti si takav lažov, Borise.“
Laži su mu popločale put do Broja 10, ubedio je mnoge da je Evropska unija loša za Britaniju. Ako nastavi tako da laže, to će mu brzo popločati put napolje.