Bregzit: ponovo odlaganje – uz uslove
11. april 2019.
Drugi put u poslednje tri sedmice odgođeno je istupanje Velike Britanije iz Evropske unije. Time je, makar na neko vreme, sprečen haotični Bregzit bez ikakvog dogovora. Da nije bilo dogovora u četvrtak, ostrvska zemlja bi u ponoć između petka i subote automatski prestala da bude članica EU sa teškim posledicama za ekonomiju i građane sa obe strane Lamanša.
Britanski parlament je pak već tri puta odbio sporazum koji je Vlada premijerke Tereze Mej ispregovarala sa Briselom. U londonskom parlamentu se nije našla većina ni za jednu drugu opciju – od tvrdog Bregzita, do ponavljanja referenduma.
Preveliki ulog
Kao da su svi na ivici nerava jer su primorani da se već mesecima bave ovom jednom temom. Ali za obe strane je previše toga na kocki. Nemačka kancelarka Angela Merkel govori o „istorijskoj odgovornosti“, kao i da je uređeni Bregzit u evropskom interesu. Makar o tome postoji konsenzus.
Kako evropski lideri ne bi morali da se sastaju svakih par sedmica i odlažu izlazak Britanije, sada je pronađeno fleksibilno rešenje: do kraja oktobra London ima vremena da iznađe parlamentarnu većinu za neku opciju i da onda istupi. Jer 31. oktobra se završava mandat sadašnje Evropske komisije. Na samitu EU krajem juna bi trebalo da se skenira trenutno stanje.
Ukoliko Britanci odluče šta hoće još pre izbora za Evropski parlament 22. maja – još bolje, onda ne moraju da učestvuju na tim izborima. To je i želja premijerke Mej. No za svaki slučaj njena Vlada se priprema za evropske izbore.
Ostalih 27 šefova država i vlada EU su – najviše na insistiranje francuskog predsednika Emanuela Makrona – postavili još uslova. Makron je naime u četvrtak pretio da će staviti veto na odgađanje Bregzita. Poznavaoci prilika kažu da je njegov tvrdi nastup pre svega usmeren na publiku u Francuskoj.
Strah od podrivanja
Makron nije usamljen u strahovanju da bi Britanci, ukoliko učestvuju na evropskim izborima te u narednom sazivu imaju evropske poslanike i komesare, mogli da vrše uticaj u Briselu koji žele da napuste. Ukratko, London bi mogao da sabotira EU. To strahovanje nije palo sa neba jer je već više torijevskih tvrdolinijaša najavilo da treba biti „Trojanski konj“ u EU i „otežati joj život što više“.
Zato je uslov za odgađanje Bregzita do kraja oktobra da se Velika Britanija ponaša „konstruktivno“ i „odgovorno“, te da ne ugrožava ciljeve EU. London ne bi trebalo da se meša u pitanja budućnosti zajednice koju napušta niti da „uzima evropske institucije kao taoce“, kako je to rekao belgijski premijer Šarl Mišel.
No začkoljica je u tome što se London u tako nečemu ne može sprečiti. Čak i ako bi Tereza Mej osećala obavezu da se drži ovog džentlmenskog sporazuma, nejasno je kako se može garantovati da Britanija neće „rovariti“ u EU.
Mej je i dalje u vrućoj stolici i potrazi za nadstranačkim kompromisom kod kuće. Dok pokušava da nađe dogovor sa Laburistima koji traže meki Bregzit i ostanak na zajedničkom evropskom tržištu i u carinskoj uniji sa EU, desno krilo Torijevaca to naziva „izdajom“ volje naroda koji je tražio Bregzit.
Manevarski prostor premijerke je tako uzan jer bi mnogi u njenoj stranci da joj što pre vide leđa. Do kraja godine je praktično sigurna, jer je ove godine već preživela jedno glasanje o poverenju. Ali ako bude sasvim saterana u ćošak i sama ponudi ostavku, a na njeno mesto u stranci i Vladi dođe neko poput Borisa Džonsona – džentlmenski sporazum sa EU ne bi više imao nikakvu vrednost. I ispostavilo bi se da su strahovanja Emanuela Makrona bila opravdana.