Ne zavaravajmo se: Naravno da Međunarodni monetarni fond (MMF) odavno u fijoci ima krizni plan za Tursku. No naravno to niko neće potvrditi. Jednom je već bilo tako - 2002. godine. Turska je tada bila nestabilna zemlja, inflacija je iznosila 40 posto i nezaposlenost je bila ekstremno visoka. Samo zahvaljujući kreditima MMF-a sprečen je državni bankrot. Te iste godine je na vlast došla AKP Redžepa Tajipa Erdogana. Vlada i njen premijer su uspešno ispunili uslove MMF-a. daje svakoj zemlji da bi dobila. Premijer se tada zvao: Redžep Tajip Erdogan.
Kao rezultat toga turska privreda se sjajno razvijala, stvorena su brojna nova radna mesta, inflacija je smanjena na manje od deset posto, Turska je postala interesantno mesto za inostrane investicije. I nemačka preduzeća su se od tada masovno angažovala. Ljudi su ponovo dobro zarađivali, podržavali Erdogana. On im je omogućio novi standard - i zemlji političku stabilnost. I sećamo se: Kada je izbila kriza evra i Grčko zapretila propast, Turska je stalno navođena kao pozitivan primer za to kako se može uspeti izaći iz jedne skoro bezizlazne situacije. Ipak čini se da je sve to sada u opasnosti.
Kad se vetar okrene
Sigurno je da su američke sankcije na uvoz čelika i aluminijuma iz Turske, koje su stupile na snagu ovog ponedeljka, bile samo kap koja je prelila čašu. Jer kriza izjeda ekonomiju u zemlji već mesecima. Turska lira je od početka godine izgubila više od polovine svoje vrednosti u odnosu na dolar. Inflacija je u međuvremenu opet iznad 15 posto. Sve to će ljudi u Turskoj pre ili kasnije početi da osećaju. Oni, koji su nekada klicali reformatoru Erdoganu, jer im je omogućio bolji standard, okrenuće mu leđa - ako izgube posao ili sebi više ne budu mogli da priušte svoj dosadašnji životni standard.
Ipak turski predsednik, koji je svojom autokratskom politikom svoju zemlju doveo u ovu situaciju, krivicu za to vidi naravno kod drugih. Oružje u ovom ratu su dolar, evro ili zlato, rekao je Erdogan ponovo ovog vikenda. No to što on nezavisnost Centralne banke stalno dovodi u pitanje, što je stanje koje investitore uvek zastrašuje, što nasuprot ekonomskim teorijama tvrdi da se moraju smanjiti kamate kako bi se suzbila inflacija i ojačala valuta, sve to kod ulagača i na tržištima vodi porastu gubitka poverenja. Rezultat se sada može videti: Masovan odliv kapitala čija snaga sa sobom u vrtlog povlači i valute drugih zemalja u ubrzanom ekonomskom razvoju.
I sami Turci, od kojih predsednik traži da svoje dolare i evra menjaju u lire, čine upravo suprotno: Oni svoje devize radije dižu iz banaka i ostavljaju kod kuće.
(Još) nema razloga za paniku
Naravno u Evropi sada vlada strah od širenja ove situacije. Jer ulagači se brinu samo oko jednog: oko novca. Odliv kapitala, kolaps valute s pravom stvara zabrinutost da turska preduzeća i banke više neće moći da otplaćuju svoje dugove. No, čini se da se stanje još uvek može držati pod kontrolom: Prema aktuelnim podacima koje je prikupila holandska banka ABN Amro, potraživanja evropskih banaka iznose 143 milijarde evra. Pre svih su pogođene španska BBVA i italijanska Unicredit. Nemačke banke potražuju oko 18 do 20 milijardi evra.
Naravno, da nikome ne bi odgovaralo da Turska doživi ekonomski slom. Ipak, Evropom se ne mora širiti strah. Ekonomije u evrozoni su u međuvremenu ponovo stabilne da mog uda izdrže potrese, pa i one sa Bosfora. Naravno turska recesija bi se pridružila svim drugim faktorima nesigurnosti: i dalje nejasnom Bregzitu i nepredvidivoj (trgovinskoj) politici američkog predsednika. Međutim samo je u rukama turskog predsednika da ekonomiju u zemlji ponovo dovede u red. Da on to može, već je jednom dokazao.