Erdogan: kako je došao, tako može i da ode
13. avgust 2018.
Predsednik Redžep Tajip Erdogan govori o „ekonomskom ratu" protiv Turske. Kriza između dve zemlje eskalira iz različitih razloga; najvažniji je evangelistički pastor Endrju Branson koji se u Turskoj od oktobra 2016. nalazi u zatvoru pod optužbom za terorizam. Nedavno je Vašington uveo sankcije dvojici turskih ministara. Za SAD je puštanje Bransona na slobodu nešto o čemu se ne može pregovarati. Turski mediji javljaju da su SAD u vezi s tim dale Ankari rok za njegovo puštanje na slobodu do srede, bez naznaka šta će se desiti u suprotnom.
Prošlog petka je i predsednik SAD Donald Tramp u poruci na Tviteru najavio da će od danas (13.08.) uvesti carine od 20 do 50 odsto na gvožđe i aluminijum iz Turske. Prema navodima Ministarstva trgovine u Ankari, izvoz čelika, aluminijuma i gvožđa je prošle godine imao vrednost od 1,1 milijarde dolara i činio 0,7 odsto celokupnog izvoza Turske.
Erdogan je sa svoje strane zapretio izlaskom Turske iz NATO: ako se SAD i dalje budu odnosile prema Turskoj „bez poštovanja", Turska bi mogla da „potraži nove prijatelje i saveznike". Ekonomske posledice konfrontacije se već osećaju – roba iz uzova je postala skuplja, preduzeća sa dugovima u dolarima ili evrima su se našla u teškoćama. Vrednost turske lire je u velikom padu i tokom proteklog vikenda se našla na 6,80 lira za jedan dolar.
„Kaznene carine su za Erdogana božji dar" – naslov je teksta koji je tim povodom objavio Frankfurter algemajne cajtung, koji podseća da je Erdogan već i u neuspelom puču od 15. jula 2016. prepoznao „božji dar". Jer, tako je lako mogao da ostvari svoj naum da Tursku pretvori u prezidijalan sistem. Ovaj put mu kaznene mere pomažu da skrene pažnju sa svoje katastrofalne ekonomske politike. Jer, može da predstavi tursku kao metu 'privrednog rata' i kao žrtvu 'američko-cionističkog kamatnog lobija' – kao i u julu 2016. može se pouzdati da će turska nacija da zbije redove kada je ugrožena i da će i opozicija stati iza njega. Kada Erdogan pokaže na nekog neprijatelja Turske, njegovi kritičari zaneme."
„Pri tome su ekonomisti iz Turske i drugih zemalja godinama ukazivali na opasnosti Erdoganove ekonomske politike. Dugo je za njega išlo sve kako treba. Kada je AKP 2002. prvi put sa apsolutnom većinom formirala vladu, sprovela je sve radikalne strukturne reforme koje je poslednji ministar privrede iz ere pre AKP, Kemal Derviš, dogovorio sa Međunarodnim monetarnim fondom. Nije bio potreban kredit MMF da se Turska spasava od državnog bankrota."
„AKP je izabrana 2002. jer su stare stranke odslužile svoje. Dug države i inflacija su izmicali kontroli. Erdogan je uradio pravu stvar: nije odstupio od programa štednje MMF, i došlo je do uspeha: u prvoj deceniji vladavine AKP, zarada po glavi stanovnika se utrostručila. Umesto da tada novim strukturnim reformama dovede do novog privrednog rasta, Erdogan je polagao na novi recept […] Jevtin novac je turskom vođstvu omogućio da podstakne velike građevinske i infrastrukurne projekte. Građevinska industrija je postala motor privrednog rasta. To je imalo i prednost da je Erdogan mogao da deli velike projekte ljudima od poverenja i tako je nastao odnos sa klijentelom koji mu još uvek obezbeđuje političku moć. Kada se inflacija vratila, Ankara je donela još jednu spornu odluku. Olakšan je uvoz kako bi se sprečio rast cena."
„To je imalo katastrofalne posledice. Uvoz je u protekle dve godine uništio velike delove turske poljoprovrede, mnoga industrijska preduzeća više nisu bila konkurentna, deficit je dostigao negativan rekord; preduzeća su obustavljala proizvodnju. Deficit je mogao biti finansiran jedino dodatnim kratkoročnim kreditima koji profitiraju od relativno visokih kamata, ali taj ‚vruć novac‘ zna da bude stidljiv kao srna i da se na najmanji znak nesigurnosti brzo povuče".
Tabloid Bild piše: „Svet privrede upozorava na slom turske privrede! A Erdogan? On šalje svog zeta, ministra finansija Berata Albajraka, da rešava krizu! […] Tokom vikenda je on pad kursa lire okarakterisao kao raketu u ekonomskom ratu protiv svoje zemlje i za to proglasio odgovornim SAD."
Zidojče cajtung piše da je „Turska zemlja sa ektremnim socijalnim razlikama. Kada se stopa inflacije poveća, lira počne da tetura a cene u samoposlugama moraju da se menjaju svakog dana, onda to najpre poađa one koji imaju najmanje. Aktuelna kriza valute čini siromašne još siromašnijim. Ali, ona neće poštedeti ni bogate, jer su mnogi finansirali svoje živote povoljnim kreditima u evrima ili dolarima, koji sada postaju veoma skupi."
„Jedino što je Erdoganu dosad palo na pamet jeste da apeluje na ponos i snagu Turaka, i na njihovog boga. Na to ne naseda svako; šaljivdžije već primećuju: Alah neće platiti naše dugove, poznavanje Kurana ne pomaže kada dođe sudski izvršitelj. Sučeljavanje stavova zapravo nije predviđeno u novom turskom sistemu. I pored toga, nužda čini vidljivim prve lomove – u formi porodičnog kraha: Erdogan kaže da kamate moraju da se i dalje spuštaju, što inače nijedan stručnjak ne preporučuje kao sredstvo za suzbijanje inflacije. A njegov zet Berat Albajrak, trenutno ministar finansija, naglašava da je Turska centralna banka ta koja treba da odlučuje o visini kamata."
„Erdoganovo veliko obećanje je bilo da bi Turci mogli da žive u blagostanju dokle god su vredni i njemu prepuštaju vlast. Dugo je uspevao da održi takvu sliku, plate su stalno rasle, penzije i minimalni dohodak – takođe. No sada pokretne stepenice ne vode samo nagore, već i nadole. Oživela su sećanja na 2001. godinu kada je stopa inflacije eksplodirala na gotovo 70 odsto. Tako daleko se još nije stiglo, ali kriza iz 2001. nije imala samo ekonomske uzroke; ona je pokazala i nesposobnost političke elite. To je konačno dovelo Erdogana na vlast. Njemu se to sećanje neće dopasti."
Priredio: Saša Bojić