Koje sankcije su uspešne?

Diktatori pobeđuju i na izborima. Aleksandar Lukašenko kandidovao se šest puta u poslednjih 27 godina i svaki put je bio pobednik. Ili navodni pobednik, nakon nameštenih izbora. Veći deo svoje vladavine proveo je uz sankcije, a sada su stigle i nove, još oštrije kaznene mere.

Kristijan fon Zest sa hamburškog instituta GIGA ne očekuje da će nove, oštrije sankcije EU baciti na kolena 66-godišnjeg Lukašenka. „To je stav koji opterećuje taj komplikovani instrument s previsokim očekivanjima“, ukazuje Fon Zest.

-pročitajte još: Nemačka privreda i Belorusija: ko gubi zbog sankcija?

Neprestano pod sankcijama

Kakav instrument predstavljaju sankcije pokazuje analiza slučaja Belorusije koju je sproveo DW. Nakon prvog izbora Lukašenka 1994. godine okončano je oprezno otvaranje te bivše sovjetske republike. Belorusija se razvila u autokratiju.

Politički protivnici počinju da nestaju bez traga, mediji i civilno društvo se maltretiraju, a protesti civilnog društva suzbijaju. SAD i Evropska unija, koje su najaktivnije na svetu kada je reč o uvođenju sankcija, zbog toga gotovo dosljedno uvodile sankcije Lukašenkovom režimu od početka 2000-ih.

Sjedinjene Američke Države su 2004. donele takozvani „Belarus Democracy Act“ – zakon koji je do danas na snazi, a koji omogućava podršku civilnom društvu i kažnjavanje vladajuće elite. Godine 2006. tadašnji predsednik SAD Džordž V. Buš naredio je zamrzavanje kompletne imovine i računa Aleksandra Lukašenka i njemu bliskih osoba u Sjedinjenim Državama. EU je dodatno donela odluku o zamrzavanju računa i imovine u Evropi, a Unija je iste godine izrekla i zabranu ulaska Lukašenku. Embargo na oružje stupio je na snagu 2011. godine.

Diplomatsko proleće

No kad je Rusija 2014. godine anektirala ukrajinsko poluostrvo Krim i podržala separatiste na istoku Ukrajine, Evropska unija ponovno se obratila vlastodršcu u Minsku zbog sopstvenih bezbednosnih interesa. U to vreme je Minsk, glavni grad Belorusije, postao važno mesto za diplomatske napore, a EU je 2016. ukinula sankcije protiv Belorusije. Ostao je na snazi samo embargo na oružje.

Ta faza popuštanja odnosa okončana je lažiranim predsedničkim izborima i nasilnim suzbijanjem mirnih, a masovnih protesta u avgustu 2020. Brisel je u tri navrata uvodio nove zabrane ulaska i zamrzavao račune i imovinu u inostranstvu. Do sada se na crnoj listi nalazilo 88 ljudi i sedam firmi, a od pre nekoliko taj spisak je proširen.

Spirala sankcija

Samom Aleksandru Lukašenku zabranjen je ulazak u Evropsku uniju od 6. novembra 2020. godine. Uprkos tome, on progoni svoje protivnike i na teritoriji EU. Njegov režim je 23. maja 2021. prisilio avion tvrtke Rajaner da sleti u Minsk kako bi uhapsio blogera Romana Protaševiča koji je pobegao u Litvaniju. Otada je EU zatvorila svoj vazdušni prostor za avione iz Belorusije i to je mera koja pogađa sve u zemlji.

Dalje ekonomske sankcije protiv važnih industrija poput proizvodnje veštačkog đubriva stupaju na snagu već krajem juna, a SAD su takođe najavile mnogo oštrije sankcije. Ipak, svako pooštravanje je mač sa dve oštrice, kaže istraživač sankcija Kristijan fon Zest. „Ako se budu uvodile dodatne ekonomske sankcije, to će pogoditi i stanovništvo“.

Beda u Iraku

Upravo to se dogodilo u Iraku 1990-ih godina, nakon što je Savet bezbednosti UN uveo ekonomski embargo. Sve dok je diktator Sadam Husein uspevao da se zadrži na vlasti, dakle do 2003. godine, milioni Iračana patili su od siromaštva, gladi i epidemija poput tifusa i kolere. Zbog toga je međunarodna zajednica prepoznala da bi sankcije trebalo da utiču samo na donosioce odluka ili na određene privredne grane zemlje.

Najpoznatije ciljane sankcije danas uključuju zabrane ulaska i zamrzavanje računa i imovine u inostranstvu, kao što je to slučaj sa Lukašenkovim režimom. Sveobuhvatne, manje ciljane ekonomske i finansijske sankcije, poput isključenja iz međunarodnog platnog sistema SWIFT, što utiče na kompletnu privredu, predstavljaju izuzetak. Kada je reč o Belorusiji trenutno se diskutuje o isključenju iz SEIFT-a.

Koje sankcije su uspešne?

Analiza DW o sankcijama u svetu od 1995. pokazuje da je 36 odsto zabrana putovanja bilo uspešno. Financijske sankcije u tom periodu – ciljane ili neciljane – bile su uspešne u 41 odsto svih slučajeva. Šire sankcije bile su još uspešnije. To se posebno odnosi na otkazanu ili obustavljenu vojnu saradnju (46%).

Najveći uspeh postignut je relativno retko sankcijama kao što su zabrane leta, zatvaranja morskih luka, prekida diplomatskih odnosa ili isključenja iz međunarodnih organizacija.

Tar račun stope uspešnosti sankcija bazira se na analizi baze podataka globalnih sankcija, što je zajednički projekat Instituta za svetsku ekonomiju iz Kila, Univerziteta u Konstancu i Univerziteta Dreksel iz Filadelfije. U okviru tog projekta istraživački timovi beleže više od 1.100 sankcija, a na osnovu medijskih izveštaja i njihovog ishoda.

Nedostatak transparentnosti

Očigledni uspesi su konkretne promene u ponašanju, poput puštanja zatvorenika, prekida vatre ili početka pregovora. Sankcije protiv bivšeg režima aparthejda u Južnoafričkoj Republici smatraju se izvanrednim primerom.

Ipak, „ne uvode se sankcije uvek samo da bi se promenilo ponašanje. A ni ideja da sankcije uvek dovode do promena u ponašanju nije tačna“, naglašava politikološkinja Klara Portela sa Instituta EU za studije bezbednosti.

U slučaju Belorusije, EU i Amerikanci ne zahtevaju otvoreno promenu režima. Ali zar nije upravo to ono čemu teže zapadni saveznici, iako to ne govore? „Pre nego što procenite da li su sankcije efikasne ili nisu, mora biti jasno koji su ciljevi sankcija. U ovom trenutku su podaci onih koji uvode sankcije minimalni, pa čak i nepostoje“, kaže Portela.

Za Kristijana fon Zesta sa Instituta GIGA nesporno je da „sankcije šalju važan signal o međunarodnim standardima“. U konkretnom slučaju Belorusije to je sledeće: Lukašenko se stigmatizuje kao krivac i tako se upozoravaju ostale autokrate. Time se signalizira i podrška ugnjetavanoj opoziciji, ali i potvrđuju međunarodne norme, poput zaštite ljudskih prava. „U stvarnosti, međunarodne norme se ne održavaju ničim drugim, osim angažmanom država“, kaže Klara Portela.

Otporne autokratije

U slučaju Belorusije, oslobađanje političkih zatvorenika bio bi važan, prvi korak. Koristeći Globalnu bazu podataka o sankcijama, DW je takođe analizirao oblike vladavine u kojima sankcije češće propadaju u poslednjih 70 godina.

To pokazuje da su sankcije protiv umerenih autokratija bile prilično efikasne – svake druge sankcije bile su uspešne, a u potpunosti nije uspelo samo 16 odsto. Prema „matrici demokratije“ Univerziteta u Vircburgu, zemlje poput Rusije ili Turske smatraju se „umerenim autokratijama“, dok je Belorusija na putu da postane „tvrda autokratija“.

S „tvrdim autokratijama“ rizik od neuspeha penje se na 29 odsto. U poređenju s globalnim prosekom ostalih oblika vladavine, stopa efikasnosti sankcija protiv „tvrdih autokratija“ pada sa 40 na 26 odsto. „Taj učinak uočavamo u Iranu i Severnoj Koreji, na primer“, objašnjava Katrin Kamin iz Vircburga. I naglašava: „Pritisak ne vodi uvek ka demokratizaciji“.

Izgledi za Belorusiju

Stručnjaci s kojima smo razgovarali ističu da je jedinstvo presudan faktor za uspeh. Što više velikih država ili saveza država podržava restriktivne mere, to je teže sankcionisanim državama da ublaže posledice svog ograničenog manevarskog prostora. A već i samo jedno blokiranje sankcija dovoljno je da se ublaži njihov pritisak.

Aleksandar Lukašenko iza sebe ima snažnog saveznika u Rusiji. „Ruski predsednik je možda jedina osoba koja garantuje njegovu ličnu sigurnost“, kaže Olga Drindova iz Istraživačkog centra za istočnu Evropu u Bremenu. Lukašenko je, ocenjuje, ušao u „potpunu zavisnost“ kako bi spasao svoj režim.

Moguće je, dakle, da o Lukašenkovoj sudbini ne odlučuju pre svega američke i sankcije EU, već politička kalkulacija Vladimira Putina.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu