Ko sme da ostane u Britaniji?
31. mart 2017.„Veoma sam zabrinut“, priznaje nemački reditelj Jerg Titel. „Odjednom se osećam kao strano telo. A ja sam do sada ovu zemlju uvek doživljavao kao svoju domovinu.“ Titel je oženjen sa svojom britanskom koleginicom Aleks Helfreht. Imaju dvoje dece koja su rođena u Velikoj Britaniji. Taj Nemac jedan je od mnogih građana država-članica Evropske unije koji ne znaju kako će nakon „bregzita“ da izgleda njihov život u Velikoj Britaniji. I hoće li uopšte moći tamo da ostanu.
Premijerka Tereza Mej je doduše naznačila da će prava državljana članica EU u predstojećim pregovorima o „bregzitu“ imati prioritet, ali to mnogima od njih nije dovoljno. Oni, njihove porodice, kolege i poslodavci, od britanske vlade su očekivali garancije da će imati pravo da ostanu u zemlji.
„Šamar“
Reditelj Titel to ustručavanje vlade doživljava kao „šamar“ ljudima poput njega, onima koji „plaćaju poreze, stvaraju radna mesta i donose svoju kulturu“.
Seržio Dijas Figeredo iz Portugalije već šest godina živi i radi u Velikoj Britaniji. On je već podneo zahtev za trajnu dozvolu boravka da bi, kako kaže, „bio siguran“. Ali njegov zahtev je odbijen – zbog formalnih nedostataka. „Zahtev ima 85 stranica, a sada još žele potvrde o plaćenom porezu na platu i detalje o kretanjima na mom bankovnom računu“, žali se Figeredo. „Mislim da nije u redu to što moram da dajem tako detaljne podatke o svom životu.“
I finski ekonomista Tuomas Hanpere priprema dokumentaciju za isti takav zahtev, ali čitav taj komplikovani proces već sada mu je mrzak. Posebno mu smeta to što zajedno sa dokumentacijom mora da preda i svoj pasoš. Dobiće ga nazad tek kada zahtev bude rešen. „Jednostavno ne mogu sebi da dozvolim da na neodređeno vreme nemam pasoš“, kaže Tuomas Hanpere.
Suprug je bio za „bregzit“
Drugi građani članica Evropske unije radije se odlučuju da čekaju razvoj situacije, poput poljske komercijalistkinje Ane Doerti. Ona je, doduše, udata za Britanca i već deset godina živi u Britaniji, ali ipak je zabrinjava njen status. „Moj suprug i njegova porodica glasali su za ’bregzit’. Smatrali su da se to mene ne tiče. Ali kako to da znam?“ Doerti se boji da bi moglo da joj bude uskraćeno pravo povratka ako jednom napusti Veliku Britaniju. „Ali najbolje je najpre sačekati.“
Dodatnu nesigurnost izaziva i činjenica da nema pomoći državnih organa. Onaj ko želi da podnese zahtev, mora sam da otkrije šta mu je za to potrebno. Vivijen Marangoni, Brazilka sa italijanskim pasošem je pravnica. Kaže da se mnogi o tome informišu na internetu, odnosno na društvenim mrežama. Tamo se razmenjuju manje ili više pouzdane informacije, ali i grozne priče s navodnim lošim iskustvima.
Beskrajna neizvesnost
Alster Bejlis, portparol Ministarstva unutrašnjih poslova, naglašava da su pravila i dalje ista, i da se od oktobra prošle godine 85 stranica zahteva za dodeljivanje stalnog boravka može popuniti i na internetu – mada se, nakon toga, zahtev mora odštampati i zatim poslati poštom.
Kolin Jeo, advokat specijalizovan za prava migranata, smatra da bi taj postupak mogao da bude daleko jednostavniji. Prema njegovom mišljenju, Ministarstvo unutrašnjih poslova ga je u protekle dve-tri godine usložnilo. „Ranije gotovo uopšte nismo imali stranke iz članica Evropske unije“, ukazuje Jeo. No to se, prema njegovim rečima, znatno promenilo donošenjem novih propisa o sticanju državljanstva i izglasavanjem „bregzita“. „Ti ljudi su veoma nervozni i ljuti zbog načina na koji se s njima postupa“, kaže Jeo. „Trenutno je još sasvim nejasno kada, kako i koji status će biti priznat državljanima članica EU koji ovde žive.“
Bernard Rajan, profesor imigracionog prava sa Univerziteta Lečester, na sve to ima samo jedan komentar: „Ako će svi ti zahtevi da budu obrađivani sadašnjom brzinom, onda će Ministarstvu unutrašnjih poslova biti potrebno 25 godina da obradi sve slučajeve.“