Sada više nema povratka. Oglašen je startni znak za početak procesa izlaska. I već sada je jasno da će kad-tad doći do svađe. Razlog, kao kod svakog razvoda, mogao bi da bude novac. S nemalom dozom zluradosti u Briselu se već mesecima govori o paprenom računu koji će Velika Britanija dobiti za izlazak. I to iako još nije izračunato ko koliko kome duguje.
Čini se da se unutar Evropske komisije, ali i nekim evropskim prestonicama uglavnom razmišlja samo o tome kako kazniti Britance. Sve po logici: „Tek ćete vi da vidite kakvu ste grešku napravili“.
Grubo precenjivanje sopstvene veličine
S ekonomske tačke gledišta – to se već sad s priličnom sigurnošću može tvrditi – „bregzit“ je velika greška. Grandiozne vizije britanske premijerke Tereze Mej o okovima kojih se Velika Britanija sada oslobodila i koji joj napokon omogućavaju sklapanje bilateralnih trgovinskih ugovora širom sveta, nisu ništa drugo do precenjivanje sopstvene veličine. Premijerka, koja je zapravo u stvari bila velika protivnica „bregzita“, samo pokušava da na unutrašnjepolitičkom planu iz projekta zvanog referendum izvuče najbolje.
Ali prava istina glasi: mogle bi da prođu godine pre nego što Velika Britanija pronađe zamenu za dobro etablirane ekonomske veze sa Evropskom unijom. Reč je ogromnom gubitku i vremena, i energije. Velika Britanija pritom može da iz toga izađe samo kao gubitnica. Ali to isto važi i za Evropsku uniju.
Gde je nestala samokritika?
Ipak, trebalo bi isto tako reći da su „bregzitu“ kumovali politički, a ne ekonomski argumenti. „Ponovno preuzeti kontrolu“ – to je bio slogan pokreta za „bregzit“. Iz ugla Brisela, potpuno je nerazumljivo da zemlja, koja je u stvari toliko profitirala od Evropske unije, toj istoj Uniji sada okreće leđa. Sumnje u sopstvene greške u Briselu ne gaji niko.
Ali ne bi se trebalo zavaravati: u trenutku postavljanja cilja koji glasi „što prisnija Evropu“, mnogima, i to ne samo u Londonu, stisne se želudac. Teži se tome da se Evropskoj unije dodeli nekakva sveta aura nedodirljivosti, pogotovo u Nemačkoj. I kad neko pokušava da ospori tu „što prisniju Evropu“, onda se sve ruši. A „bregzi“ čini upravo to.
Tek će Nemačka da plače za Britancima
Razmišljanje o nekakvoj osveti bilo bi potpuno pogrešan pristup, naročito u Nemačkoj. London i Berlin veoma su bliski, bilo da je u pitanju fiskalna disciplina, istrajavanje na konkurentnosti ili kada je reč o štednji. Tek će Nemačka da plače za Britancima koji su manje-više uvek bili na istoj strani. Bez Velike Britanije, Nemačkoj će biti još teže da obrani svoje stavove o merama štednje – recimo pred Rumunima ili Bugarima koji od Evrope žele da stvore kuću pravedne raspodele, pri čemu je Nemačka tu onda kada treba da se „odreši kesa“.
Zato cilj pregovora s Velikom Britanijom ne sme da bude kažnjavanje te zemlje kako bi se uplašili ostali koji koketiraju s izlaskom iz EU. To bi u zemljama poput Danske, Švedske ili Holandije samo ojačalo evroskepticizam. Cilj bi trebalo da bude da se Velika Britanija što brže i bezbolnije veže uz Evropsku uniju.
To bi bio pragmatični pristup umesto pogrešnog „sve ili ništa“. Evropska unije ne može da zadržava svoje članice tako što će one koje žele da odu – da kažnjava. Ona može da ih zadrži samo ako ona sama ostane atraktivna.