Ko sa kime protiv Vučića?

Da li zbog manjka prostora ili potrage za što jačim uvodom, tek mnogi novinski tekstovi ili televizijski prilozi ovih dana počinju pitanjem: „Da li se opozicija ujedinjuje?" Zgodna je to medijska slika: sa jedne strane premijer Vučić sa svojom klikom, a sa druge vaskolika opozicija kao pre 16 godina. Ali od tog posla, čini se, nema ništa. Jer kada se malo dublje zađe u tematiku, od mističnog „ujedinjenja opozicije", dođe se do profanijih uvida. Recimo, Sanda Rašković-Ivić, koja se izgleda u DSS-u pita sve manje, kaže da nema govora o ujedinjenju cele opozicije, već one „patriotske" – i volela bi da njen kandidat bude Emir Kusturica. Poznati reditelj je to odbio rečima da, kada bi i hteo da bude predsednik – to ne bi umeo. Od „patriota" su već dvojica najozbiljnije najavila kandidaturu (Boško Obradović i Vojislav Šešelj), pa je jasno da tu nikakvog ujedinjenja neće biti.

Sujete tradicionalno nisu ništa manje ni sa „građanske" strane spektra u koji se izgleda ubrajaju oni koji nisu u vlasti, a jesu za evropske integracije. Te opcije su u parlament ušle tesno, na tri različite liste, od kojih svojim rezultatom jedino može da bude zadovoljan pokret Dosta je bilo, kao još uvek sveža snaga na političkoj sceni. Demokratska stranka se noktima zadržala za sims skupštinskih prozora, dok je lista Čeda-Boris-Čanak bila sačinjena od partija čija je pojedinačna snaga na nivou statističke greške.

„Kada biste DS, LDP, DJB i druge iz korpusa demokratske opozicije doveli za sto i pitali ih da objasne šta čini jedno građansko društvo, ja ne verujem da bi oni odmakli dalje od floskula", kaže za DW novinar Tibor Jona. „Kod nas postoje ekonomske interesne grupe koje kao u grčkim tragedijama na sebe navlače razne maske. Da su prvi stigli na šalter, verovatno bi uzeli nacionalističku masku jer se to najlakše prodaje, ali, eto, zapalo im je da igraju ulogu građanske opozicije, to jest da tom odeždom zamaskiraju svoj ekonomski interes."

Mane partijske knjižice

Pa ipak, za sada su „građanisti" izgleda spremni da zaborave na svoje međusobne bitke za isto ili slično biračko telo – bitke u kojima je, recimo Saša Radulović, lider pokreta DJB, označavao DS delom „parazitskog sistema“, a za uzvrat bivao čašćavan epitetom „Vučićevog ministra". Tibora Jonu bi iznenadilo da se „odjedanput pojavi nivo vanredne političke svesti i odgovornosti za sudbinu zemlje, pa da se oni ujedine", ali smatra da je to jedina kakva-takva šansa te opozicije. Slično razmišlja i novinarka NIN-a Vera Didanović koja je nedavno za Slobodnu Evropu rekla da je rđava ideja o nastupu sa više kandidata i polaganju nade u drugi krug predsedničkih izbora: „Bojim se da je ta priča malo olako shvaćena i da ne uzima u obzir mogućnost da, zahvaljujući izrazito kontrolisanim elektronskim medijima i mnoštvu laži, u drugom krugu zapravo imamo dva kandidata vlasti."

Deo opozicije koji traga za zajedničkim kandidatom traži nekog bez partijske knjižice, jer je izgleda svestan opravdanog animoziteta koji su građani razvili prema političkim partijama. Izlaznost od 56 odsto na aprilskim izborima, čak i kada se prečisti od građana s pravom glasa koji žive u inostranstvu, pokazuje da svaki treći birač nije želeo da glasa za aktuelnu vlast, ali ni za opoziciju. Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd" je na protestima zbog noćnog rušenja u Savamali već šest puta okupila više hiljada ljudi glasno ističući da je skup nepartijski. Može se raspravljati da li je ta brojka demonstranata u milionskom apatičnom Beogradu značajna ili nije, ali je svakako dvadeset ili trideset puta veća od one koju su na protestu istim povodom u maju okupili DS, SDS i DSS.

Vera Didanović smatra da jedino nestranački kandidat može pružiti minimum neophodan da se okupe ljudi sa raznih strana političkog fronta. Tibor Jona kaže da je podrška partija, zapetljanih u svoje sitne interese, devalvirana, ali da „u Srbiji ima veliki broj birača koji želi da vidi zemlju vladavine prava, slobodnih medija, funkcionalnog zdravstva i obrazovanja. Takvih ima, uprkos svemu. Problem je naći kandidata koji će predstaviti sebe kao nekog ko otelotvoruje te vrednosti jer partijama to niko ne veruje i zato za njih i ne glasa."

Zaštitnik za predsednika

Licitira se raznim imenima, prevashodno onima koji su se na ovaj ili onaj način zamerila Vučićevoj svevlasti. Pominjan je predsednik SANU Vladimir Kostić koji je odvratio da ga to nimalo ne zanima. U drugoj verziji u Beograd na belom konju stiže Vuk Jeremić, pravo iz najviše svetske politike, ali teško da bi Jeremić mogao da ima verodostojnu podršku proevropskih snaga iz opozicije. Pominje se Miroslava Milenović, članica Saveta za borbu protiv korupcije, pa čak i Vladimir Pavićević, najaktivniji poslanik prethodnog saziva Skupštine za kojeg nije bilo mesta pri vrhu izborne liste okupljene oko Demokratske stranke.

I ovom delu opozicije, ali i vlastima se izgleda čini da bi najveće izglede imao zaštitnik građana Saša Janković. On bi verovatno bio kandidat najoštrijeg profila koji je izgrađen ne samo njegovim predanim radom na poziciji zaštitnika građana, već i neprestanom tabloidnom kanonadom kojoj je izložen. Jednom je „strani plaćenik", drugi put šeta psa i ide po kafanama umesto da radi, a svo vreme je na naslovnim stranama optužen da je pre dvadeset godina ubio čoveka. Time je vladajuća garnitura sa medijskom mašinerijom htela da ućutka čoveka koji radi svoj posao i, paradoksalno, tako stvorila potencijalnog političkog protivnika. Sam Janković je juče za Blic rekao da nije u predizbornoj kampanji, ali da za sebe zadržava pravo da se kandiduje u uslovima pritiska. „Ne treba popuštati takvoj vrsti pritisaka, bez obzira da li možda ja hoću, ili neću iskoristiti svoje pravo."

Pomenuti Vladimir Pavićević, inače docent na Fakultetu političkih nauka, u intervjuu za nedeljnik Vreme kaže: „Smatram da je Saša Janković najbolji za kandidaturu i ne vidim da se tu pojavljuje bilo ko drugi ko bi imao više šansi. U ovim okolnostima, Janković je u stvari kao nacrtan za kandidata evropskog bloka, tu nema nikakve dileme. On je pristojan čovek, pridržava se vladavine prava, poštuje institucije, a za ovih deset godina ne vidim da je napravio bilo šta zbog čega bi moglo da mu se zameri u tom smislu."

Janković se tokom svih godina kao zaštitnik građana pokazao kao neko ko poznaje zakon i spreman je da deluje u okviru njega, pokazao je nivo političke kulture i državničkog talenta, priča Tibor Jona za DW. „To ga sve lepo kandiduje za funkciju. On ne sme, međutim, da se predstavi kao kandidat isključivo protiv Vučića, već kao kandidat za jednu drastično drugačiju Srbiju, što neće biti lako", kaže Jona i dodaje: „Mi smo se već jednom opekli sa Vojislavom Koštunicom za kojeg smo glasali samo da bi otišao Milošević. Ko god sada bio kandidat – Milenović, Janković, Pavićević – on ne sme biti kandidat samo protiv Aleksandra Vučića, nego protiv svega onoga što Vučić kao samo jedna od glava te političke aždaje predstavlja."

Vučićev kandidat biće Vučić?

Drugo je pitanje kakve su šanse zajedničkog kandidata „evropskog bloka", ako ga uopšte bude. Naprednjaci su se opredelili za taktiku koju je godinama primenjivala Demokratska stranka – da, ako i ne nađu ubedljivog kandidata, sebe predstave kao manje zlo. Tako je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović prošle sedmice dramatično govorio za Tanjug: „Uveren sam da će Vučić predložiti dobrog kandidata za predsednika Srbije, koji će umeti da vodi računa o interesima naše zemlje i pomogne da naš narod živi bolje. U suprotnom će Šešelj nesumnjivo pobediti." Ko bi mogao da bude „dobar kandidat"? Aktuelni predsednik Tomislav Nikolić nema podršku vrha SNS i to nisu više samo čaršijske priče. Još je otvoreno da li će se Vučić predomisliti o podršci svom starom saborcu, da li će ga nagovoriti da odustane od nove kandidature, ili pak podržati kandidata protiv Nikolića.

Imena koja se pominju iz vladinog tabora deluju bledo, bez obzira da li se radi o Selakoviću, Stefanoviću ili Zorani Mihajlović. O kandidaturi razmišlja i Rasim Ljajić, a od vladajućih se još prijavio standardni gubitnik predsedničkih izbora Ivica Dačić koji je svoju podršku kandidatima u drugom krugu do sada spretno pretakao u tvrdu političku valutu. Verovatno je da će Aleksandar Vučić ostaviti sebi vremena da pažljivo oslušne konkurenciju i analizira ispitivanja javnog mnjenja. Uostalom, izbori su verovatno tek u maju kada bi, prema pisanju Danasa, mogli da budu raspisani i vanredni izbori u Beogradu. U svakom trenutku Vučić može u trku ubaciti najjačeg kandidata kojeg ima – sebe samog.

U takav rasplet uveren je i Vladimir Pavićević: „Sa svakim drugim naprednjačkim kandidatom, rizik da se izgubi bio bi ogroman. A u slučaju da izgubi, šta se događa? Pad Vlade, jer kohabitacija u tim okolnostima ne bi bila održiva, sigurno bi se išlo na nove parlamentarne izbore na tragu pobede na predsedničkim izborima", rekao je on za Vreme. Logika održanja moći kaže da bi Vučić, nakon dvogodišnjeg izbornog ciklusa koji je neformalno uveo, ulaskom u Predsedništvo sebi kupio još vremena na vlasti. „Srbija je nažalost samo nominalno republika", kaže Jona. „Ona je neka vrsta izborne monarhije gde je mesto predsednika psihološki bitno za očuvanje vlasti. Setimo se da Milošević nije pao kada je izgubio skupštinu, nego onog trena kada je izgubio svoje mesto predsednika. Tako da me ne bi nimalo iznenadilo da se Aleksandar Vučić kandiduje, kao najveći resurs svoje stranke, a u pokušaju da se sačuva vlast."

Ako mu ta matematika upali samo bi se ponovilo već viđeno: da faktička vlast pređe sa premijera na predsednika. Iako Ustav i Zakon predsednika definišu kao neku vrstu bolje plaćenog ceremonijalmajstora sa prvom damom i pravom da daje pomilovanja i kači ordenje, iz primera Miloševića i Tadića dobro je poznato šta se dešava kada je predsednik ujedno lider vladajuće stranke. Fikusi bi tako sa Andrićevog Venca bili preseljeni u Nemanjinu 11.