Samo promaši akord

Još od 1981. uredno stoji u trofejnoj vitrini, taj Lav od Venecije. Pa još dve Zlatne palme iz Kana, Zlatni globus i berlinski Srebrni medved. Ali međunarodna slava Emira Kusturice počela je onim Lavom koji je „Sjećaš li se Dolly Bell“ pokupio za najbolji debitantski film. Sada bi ovaj 61-godišnjak hteo još malo venecijanske slave. Nakon devetogodišnje rediteljske apstinencije s nestrpljenjem se čeka njegov od kritike dobro skrivani film „Na mliječnom putu“, ep o velikim ratovima i malim sudbinama (premijera 9. septembra). Garant uspeha bi trebalo da bude neuništiva Monika Beluči u glavnoj ženskoj ulozi. Glavnu mušku, scenario i režiju je Kusturica poverio – sebi. Tako ekscentrični stvaralac ponovo postaje tema feljtona najuglednijih evropski listova. U onom delu Balkana, što se nekada zvao Jugoslavijom, Kusturica nikada nije ni iščezao kao tema, pomalo obožavan poput poluboga, pomalo proklinjan kao da je najveći zlikovac.

„Mi građani“

U njegovom rodnom Sarajevu je sa zluradošću primljena vest da novi film nije uspeo da se probije do takmičarskog programa Kanskog festivala. Novine su tobože saznale da umetnički direktor o tom filmu misli sve najgore. Nije to novost, sarajevska čaršija hronično pokušava da političi kontroverznom Kusturici pripiše i manjak talenta. Za mnoge bosanske muslimane on je nešto poput ultimativnog izdajnika koji je, čim se Jugoslavija zaljuljala i prve srpske granate pale na grad, zaboravio i Sarajevo i komšije. Oportunista koji je još tokom rata sklopio isplativi dil sa Slobodanom Miloševićem i uz njegovu milost i pare snimao remekdelo „Underground“. Bosanski glumac Emir Hadžihafizbegović, i sam čovek sa hiljadu ćoškova, na Kusturicu kao reditelja i svog bivšeg profesora uvek je trošio superlative. Ali smatra da je kao čovek „tragedija“. Kada bi se slučajno sreli? „Ne znam, možda bismo prošli jedan pored drugog, možda bismo se pobili, možda bismo se prvo pobili pa seli i popili“, rekao je Hadžihafizbegović.

Doduše, Kusturici nikada nisu mogli da dokažu da je ćutao. Dok su trupe bosanskih Srba sa brda držale Sarajevo na nišanu, Kusturica se 23. aprila 1992. uključio u vesti TV Sarajeva: „Koristim priliku da gospodina Karadžića zamolim da svojim autoritetom, a vjerujem da od mene teško može napraviti antisrbina, utiče na te bijednike i očajnike da ne bacaju granate na moj grad!“ Prećutano je da upravo „gospodin Karadžić“ zapoveda tim „bijednicima i očajnicima“. Kada je ratni zločinac pod bradom Dragana Dabića konačno uhapšen pa poslat u Hag, Kusturica je sa svojim „The No Smoking Orchestra“ otpevao masnu pesmicu: „Ko ne voli Dabić Rašu, popušio karu našu.“ Kada su ga za to upitali, rekao je da ga zanima Karadžić kao prognanik. A da bi dokazao da to ne treba uzeti za ozbiljno, na jednom od sledećih koncerata je pevao: „Ko ne voli Gotovinu, uvalim mu osovinu“. Gotovina, rekao je u jednom intervjuu, deluje kao prava momčina sa kojom bi se imalo šta razgovarati.

Ima još nešto zbog čega sarajevska raja – ona preostala, etnički skoro homogena – smatra Kusturicu izdajnikom. Oni su držali da je on jedan od njih, da to mora biti. Režiser pre rata nije mario za religiju. Njegov otac Murat, bivši partizan i tvrdi komunista, bio je tek reda radi muslimanske veroispovesti. U porodičnom domu Bog se nije zvao Alah nego Tito. Pa ipak, reditelju to nije smetalo da provocira sistem već na početku karijere. „Otac na službenom putu“ (1985) još pre kraja Jugoslavije govori o vremenu raskida sa Sovjetima, o denuncijaciji, logorima i simboličnom mesečarenju. Kusturica je voleo Jugoslaviju. Zbog raspad je, kaže, dugo bolovao. „Muslimani, Srbi i Hrvati su porazili nas, građane“, rekao je više puta. Kritičari misle da toliko ubeđeni Jugosloven nikada nije bio jer je svoju stranu smesta odabrao.

Milošević na ramenu

Prema Kusturičinoj verziji, Sarajevo je postalo prošlost kada je ratni bosanski predsednik Alija Izetbegović pokušao da ga vrbuje za svoju stvar i istakne kao reklamu. „Mogao sam da biram između toga da postanem nacionalni heroj u sredini gdje sam rođen, ili da budem omražen kod jednog dijela svijeta koji je želio da čuje od mene ključnu rečenicu da je Milošević fašista i gad, a koju ja nisam izgovorio“, rekao je u jednom intervjuu za beogradsko Vreme. Previše mu je bilo pojednostavljena podela na dobre i loše momke. „Nisam povjerovao u tu podjelu ne zbog pozitivnog odnosa prema Miloševiću, već zbog negativnog odnosa prema onome što veliki, moćni svijet radi malim narodima.“

Čitaocu otpornom na ovu dijalektiku neće promaći da bi neke stvari mogle itekako da se tumače kao pozitivan odnos prema Miloševiću. Recimo ranije Kusturičine izjave da je u Miloševiću video šekspirovski lik, „dijete koje je voljelo da ima nekog Kastra u blizini, neku revolucionarnu ideju koju bi on sproveo kako valja“. Hteo je da istetovira Miloševića na ramenu. Samo, previše je očekivati da će Kusturica ikada bez ostatka to priznati kao svoju grešku. Nema milosti kada treba biti u pravu. „Vjernost vlastitim stavovima, makar bili i zablude, ostvaruje se kao inat“, zapisao je o tome pisac Muharem Bazdulj.

Zablude? Kusturica bi radije govorio o potrazi. Ubeđen je da je okončao potragu 2005. kada se krstio po pravoslavnom običaju i dopisao ime Nemanja. Tako je u svojoj izbornoj domovini Srbiji postao hodajući mit. „Za to je potrebna i neka vrsta talenta“, kaže, „jer nije lako odlučiti da budeš nešto drugo u odnosu na ono što se od tebe očekuje, da ne živiš tamo gdje pripadaš po mjestu rođenja i odrastanja, već da promijeniš naciju i zemlju.“ Samozvani internacionalista i Jugosloven tako se obreo u sceni sa Mitropolitom Amfilohijem i ruskim bajkerima. Deo srpske javnosti koji sebe smatra prosvećenim je cinično primetio da Kusturica nije postao Srbin, već licencirani srpski nacionalista. „To je jedan kupljen čovek od A do Š“, rekla je sociološkinja Vesna Pešić 2007. godine.

Naravno da se Pravoslavna crkva ni tu ne bi saglasila sa Drugom Srbijom. Kusturica je dobio ordenje od srpskog i od ruskog patrijarha za posebne doprinose pravoslavlju. U vokabularu crkve se među tim doprinosima posebno visoko kotiraju vatreni govori protiv nezavisnosti Kosova. „Gdje su večeras domaći miševi koji lažu za platu i govore kako smo niko i ništa?“, pitao je sa bine ispred Skupštine masu od nekoliko stotina hiljada ljudi na mitingu nakon otcepljenja Kosova. „U mišijim rupama.“ Kosovo je za Kusturicu oteto i kalendar je tog dana stao dok ne bude ponovo „slobodno“. To ga na Zapadu ne čini omiljenim, ali o svojim međunarodnim kritičarima kaže: „To je isti sloj korumpiranih šezdesetosmaša koji se presvukao u trku. To su oni koji su se od komunista i maoista pretvorili u pudlice da bi naplatili svoju umiljatost.“

Drugovi moji

Iza vatrenih retoričkih lupinga nekad je teško prozreti sadržinu. Ono što reditelj zove alterglobalizmom često se svede na kiblu u koju staje svaka zamisliva kritika svega što bi se moglo označiti zapadnim ili modernim: multinacionalne korporacije, Holivud, ali najviše američka politika koja svojim „vaspitnim bombama“ poravnava teren u raznim regionima čiji će se značaj ubuduće meriti „količinom Mekdonaldsa koju mogu da konzumiraju“. Ponosan je na drugovanje sa ljudima koji dele iste stavove, od Uga Čaveza i Eva Moralesa do Dijega Maradone čiju je meku stranu i suze ovekovečio u dokumentarcu („Maradona by Kusturica“, 2008). O tome što se družio sa moćnicima i kriminalcima jednom je rekao: „To je sloboda Maradoninog tipa, da radim ono što mi se sviđa.“

Neka prijateljstva nisu imala solidne ideološke temelje. Umesto da zavšri kao tetovaža na mišici svetski poznatog umetnika, Milošević je rušen uz pesmu „Mesečina“ koju je za „Underground“ napravio Goran Bregović (sa kojim se Kusturica kasnije zavadio). Ako na to poznati režiser i nije mogao da utiče, onda je svakako njegov izbor bio da se druži i sa Koštunicom i sa Tadićem i sa Vučićem. Beogradski moćnici su se menjali, ali je svaki od njih mislio da je dobro nakititi se Kusturicom i dobaciti mu pare za po koji „projekat“. On sam kaže da su mu trebali u ostvarenju „misije“. Valjda je deo misije i Drvengrad kod Mokre Gore, najpre zamišljen samo kao kulisa filma „Život je čudo“ (2004). Danas se tamo mogu naći bungalovi za turiste, restorani (koka-kola i druge zapadne „novotarije“ su tabu), prodavnice suvenira, pravoslavna crkva, bioskop, heliodrom, skijaške staze. Ko plati kartu i ima svoj srećan dan, srešće i seoskog starešinu Kustendorfa lično – njegova kuća sa bazenom je takođe u Drvengradu.

Oni koji slabo mirišu Kusturicu reći će da se iza neoprane kose osim umetničkog zanosa krije i želja da buđelar bude što deblji. Cinici bi čak mogli da ustvrde da Drvengrad nije ništa drugo nego „Diznijev model nekonfliktnog sveta“, tog bezveznog sveta što površno juri za profitom, sveta što ga Kusturica inače po potrebi prezire. Većina će ipak Srba reći da je odlično što se neko prihvatio tog krajnjeg zapada Srbije, što je pokrenut turizam, što ponovo ide Šarganska osmica i što je osnovan Park prirode. Kusturica je bio upravnik dok, ljut zbog optužbi da je proneverio novac, nije demonstrativno rekao da se povlači i sa funkcija i iz javnog života. Mada, baš u ilegalu nije otišao.

Duvanje sa Džonijem

Svake godine se u Kustendorfu održavaju razni festivali. Tamo gde još pre nekoliko godina ni vukovi nisu zalazili sada stiže svet sa crvenih tepiha, da gleda filmove, sluša muziku i uživo vidi po koji istup čuvenog reditelja. Recimo ono kada je 2013. pretukao Brusa Vilisa. Nije bio baš pravi Vilis, nego njegov hologram, ali poruka je jasna: autorski kino pobeđuje zli Holivud. U nizu odmetnika filmske umetnosti – Džarmuš, Kaurismaki, Almodovar – tu Kusturica smešta i sebe. Holivud je dakako mogao da simboliše bilo ko, ali to je morao biti Brus Vilis jer je svojevremeno ponudio svojih milion dolara za glavu Sadama Huseina. To se Kusturici nije svidelo.

Džoni Dep, e to je već druga priča. Mnogo pre nego što je postao pirat s Kariba, Dep je preko Kusturice dolazio u Beograd, i svirao sa Partibrejkersima u SKC-u. Iza svega je ostala „Arizona Dream“ (1993), nadrealna karikatura tako hvaljenog američkog sna. Jedini dosadašnji izlet Kusturice preko Atlantika doneo mu je saradnju i sa Džerijem Luisom i Fej Danavej, kao i Srebrnog medveda na Berlinalu. „On je moj brat i inspiracija“, rekao je Dep kada je obišao Drvengrad, gde stoji njegova statua. U svojoj autobiografiji „Smrt je neprovjerena glasina“, Kusturica piše o dugim razgovorima i pijanim noćima koje je u dimu marihuane proveo sa Džonijem Depom.

Kusturica, čovek koji svoje felere gaji kao imidž. Njegovi intervjui i izjave nekada se iščitavaju kao hronika konstantnog stanja uvređenosti. On, kojeg slave žiriji širom sveta, a Srbi ga obožavaju, ne može da odoli da ne uzvrati kritičarima čak ni onda kada ih je malo i kada nisu preterano glasni. Ne može čovek „biti bačen na smetlište zato što se nije uklapao u očekivani akord. Svijet postaje vulgaran, više nema mjesta za nijanse. Ako nisi s nama, odmah si protiv nas.“ Njegova najveća nada, otkrio je jednom, je da će tragovi koje ostavlja, filmovi, knjige i muzika, govoriti umesto njega „jednog dana“. Ako se Kusturica pita, tragovima bi mogao da se pridruži još jedan Zlatni lav.