Katalonska istorija strasti
11. oktobar 2017.
Ništa protiv strasti, ali one se moraju kontrolisati. Inače mogu da odvedu ljude u zabludu. To važi i za političke strasti, a posebno za one nacionalističke. Onaj ko im se prepusti, neslavno završava. Dakle, treba biti oprezan – tako je glasilo upozorenje peruanskog pisca Marija Vargasa Ljose na demonstracijama protiv težnje Katalonije da se otcepi od Španije: „Strasti mogu biti razorne kada ih pokreću danatizam i rasizam. Najgora od svih strasti je nacionalistička“, rekao je,
Strasti sleva, strasti zdesna. Na području današnje Katalonije, piše španski publicista Giljlem Martinez, nekada su grmeli vulkani, divljalo je more, gazili su dinosaurusi. To je burna prošlost, pa iako Martinez ne želi da je vezuje isključivo za katalonsku teritoriju, on je u svojoj knjizi „Velika iluzija. Mit i stvarnost procesa nezavisnosti“ pominje kao predigru današnjih uzbuđenja. Rvanje između vode i zemlje, neprijateljstvo između dinosaurusa i drugih praistorijskih životinja: nije li to bila dostojna predigra aktuelnog rvanja oko pretenzija na vladanje komadićem zemlje na severoistoku Španije?
Pogrešan konj
Oko te zemlje su uvek vođene borbe. Svakog 11. septembra, na svoj nacionalni praznik, Katalonci se prisećaju bitke iz 1714. godine, potkraj Rata za špansko nasleđe, jedinice Francuza Filipa V su osvojile Barselonu sa njenim zaleđem. Katalonci su se tada, kako to danas vide, kladili na pogrešnog konja, naime, na habsburškog pretendenta na tron – Karla III. No, pošto su u vojsci Filipa V ratovali i Španci, neki istoričari su kasnije taj dan protumačili kao poraz u bici protiv Španaca.
Običaj da se na taj dan polažu venci najpre je vladao samo na crkvenim misama. A kada je 1888. Podignut spomenik palim borcima, stvari su poprimile svoj tok: narednih godina su patriotski nastrojeni Katalonci polagali cveće pred spomenik, a u ranom 20. veku je pomenuti dan dobio eksplicitno politički karakter.
O stihovima i cveću
U to vreme su patriotske strasti već bile rasplamsane. Godine 1859. Katalonci su iz ljubavi prema domovini osnovali takozvane „Igre cveća“ u kojima su sinovi, a kasnije i kćeri regiona, u poetskom takmičenju opevavali lepote svog kraja. Ne bez dramatičnog prizvuka koji je 1861. uveo Luis G. De Pons, jedan od inicijatora tog festivala; „No diexis morir la lengua si vols que visca la patria“ – „Ne dajte da jezik odumre ako želite da vam otadžbina sija u cvasti“.
Visokoparan patriotski ton je postao pravilo, a iz njega je ponikao i folkloristički patriotizam po meri mase. Njemu je formu podario Hasint Verdager, rođen 1845, svojom poezijom, pre svega pesmom „Atlantida“. Iz tog mističnog supercarstva je proistekla i Barselona, kako on to, ponet pesničkom slobodom, kazuje u svojim stihovima: „O. lepa Barselono, tvoj zakon je pokorio moć okeana“.
Anarhisti u Barseloni
Doduše, osim konzervativno-građanske, pojavila se i progresivna levičarska varijanta katalonskom patriotizma i nacionalizma. Njenom razvoju je doprinela evolucija iz 1868. Koja je zahvatila čitavu zemlju. Ona je bila usmerena protiv španske kraljice Izabele II, jer su njeni podanici smatrali da im je ona previše ograničavala slobode. Vođa ruskih anarhista Mihail A. Bakunjin je izdaleka posmatrao tu revoluciju – a onda je rešio da pošalje u Španiju jednog od svojih najbližih saradnika, Italijana Đuzepea Fanelija, kako bi pokušao da građanski ustanak pretvori u bunt radnika. Ne bez uspeha: Barselona je postala jedan od centara anarhizma: niz atentata je obeležio političku svakodnevicu – i tako je bilo i u 20. veku.
U takvim krugovima je ponikao i otpor generalu Franku, koji je u julu 1936. izveo državni udar protiv španske demokratije, gurnuo zemlju u građanski rat i na njenim ruševinama uspostavio diktaturu koja je trajala sve do njegove smrti 1975. „Šta je Španija? Jedan jezik, kastiljanski, i jedna vera – katolička“. Tako je publicista Giljem Martinez skicirao ideološki program diktatora koji nije trpeo nikakva odstupanja, pa ni ona katalonska. Katalinski jezik je u narednim decenijama bio rigorozno potiskivan.
Veliki diktator
Nacionalistički raspoloženi Katalonci su svoju težnju ka nezavisnosti objašnjavali i objašnjavaju i patnjama pod Frankovim režimom. Tako su osvojili simpatije dela političke levice, koja smatra da je projekat zvani nezavisnost ima i emancipatorski karakter. Doduše, i katalonski nacionalisti i španska levica umeju da zaborave da su se Frankovi protivnici zlopatili ne samo u Barseloni, već i u čitavoj Španiji.
Spisateljica Almudena Grandes je pre nekoliko dana u listu EL Pais napisala da joj nikako ne uspeva da razreši protivrečnost u redovima levičarskih simpatizera pokreta za nezavisnost: „Španski progresivci odbacuju sopstvenu otadžbinu, a svojataju patriotizam (katalonskih – prim. red.) nacionalista, konzervativaca i klera – što je ideološki i emotivno potpuno nerazumljivo“.
Pesništvo i stvarnost... Još se ne zna hoće li politička i ekonomska stvarnost na kraju zatomiti patriotske strasti. Već se čuju glasovi koji nagoveštavaju sumnje u sposobnosti katalonskog predsednika i vođe pokreta za nezavisnost, Karlesa Pudždemona. Katalonski nacionalizam je upravo na teškoj probi.