Krajnje vreme za razgovor

Kako je španska politička klasa mogla da ovako zakaže u rešavanju problema sa kojima ima toliko iskustvo? Ne, ne radi se o pretnji Katalonije otcepljenjem, već o razgovorima o novom autonomnom statusu Katalonije, kakav ima i ostalih 17 regiona Španije.

Posle presude Ustavnog suda Španije iz 2010, prema kojoj su neki paragrafi statuta o autonomiji – izdejstvovanog ranije u pregovorima sa socijalističkom vladom – nespojivi sa Ustavom, Rahoj je morao da pruži ruku Kataloncima. Mnogi Katalonci su tu presudu doživeli kao poniženje. Šta vredi potpis jednog kralja i saglasnost dva parlamenta, ako na kraju jedan madridski sud odlučuje o sudbini Katalonaca?

Pri tome su Katalonci imali i imaju razloga da se žale. Katalonija učestvuje u bruto-društvenom proizvodu zemlje sa 20 odsto. Ali, raspodelom prihoda od poreza se upravlja centralno, iz Madrida, i ona se ne odvija baš povoljno po Kataloniju. Uz to dva druga regiona, Baskija i provincija Navara, imaju posebna prava kakve nemaju ni Katalonija, ni neka druga regija. Pomenute dve provincije na Severu smeju da samostalno razrezuju porez i imaju popriličnu budžetsku autonomiju. Zašto ne i Katalonija?

Otresit odbijajući stav španskih konzervativaca u Madridu došao je kao poručen separatistima i populistima u Barseloni. Oni su vrlo rafinirano apelovali na osećanje mnogih Katalonaca da u demokratiji ne bi smelo da im se zabrani izražavanje mišljenja, da imaju makar pravo da sami odlučuju o tome hoće li ostati u Španiji ili ne. Referendum je bio ilegalan i pravo je na Rahojevoj strani – to je tačno. Ali, kruto insistiranje na zakonima bez ikakvog smisla za empatiju i za subjektivno osećanje pravde među građanima sigurno nije odlika dobre politike.

Sada su obe strane dovele sebe u poziciju u kojoj više nema šta da se kaže ili smisli. Čak ni kralju nije palo na pamet ništa bolje nego da se namršti u kameru i ponovi Rahojevu priču. Pri tome je u ruci čak imao ključ za retoričko razoružanje i izlaza iz krize!To je možda bila prilika njegovo života – da održi govor kakav je njegov otac održao u noći vojnog puča 1981. Mogao je da podigne most time što bi izrazio iskreno žaljenje zbog policijske brutalnosti od 1.10. u Barseloni. Mogao je da izgovori nekoliko rečenica na katalonskom jeziku. I pre svega je od dve strane mogao da zatraži da što pre stupe u dijalog i razrade novi autonomni status. Šteta. Sada ne mora više da se javlja za reč. Propustio je svoju šansu.

Zato građani moraju sami da se pobrinu za rešenje. Hiljade njih na ulicama i internetu traže od političara da rade svoj posao: razgovarajte napokon jedni sa drugima!