Kako upokojiti NDH?

Više od mesec dana je prošlo otkako je u gradiću Jasenovcu otkrivena spomen-ploča s uklesanim natpisom „Za dom – spremni“. Naravno, reč je o ustaškom pozdravu, kao i o lokaciji nadomak spomen-područja nekadašnjeg koncentracionog logora iz doba Nezavisne Države Hrvatske. Spomenik koji već danima izaziva javnu diskusiju, podigli su veterani HOS-a za 11 pripadnika svoje jedinice poginulih na jasenovačkom području u ratnim okršajima od 1991. do 1995. godine. No čini se da se, prema svim reakcijama, taj kameni spomen pretvara prvenstveno u posvetu navedenom starom ozloglašenom pozdravu.

Glavno pitanje koje stoga neugodno odzvanja Hrvatskom glasi: kako je bilo moguće da taj poklič osvane baš tamo gde su njegovi poklonici, hrvatski sjedbenici fašista i nacista, pobili najviše ljudi, mahom civila – Srba, Židova, Roma, pa i Hrvata antifašista i komunista?

Tuđmanov pravni paradoks

Preko 80.000 žrtava ustaškog konc-logora poimence je nabrojano po staklenim tablama jasenovačkog muzeja u senci monumentalnog Kamenog cveta Bogdana Bogdanovića. Logorski kompleks pružao se duž leve obale Save, do Stare Gradiške, a i na drugu, bosansko-hercegovačku stranu. Ali odgovor na gornje pitanje možda valja tražiti u proširenju enigme, naime, budući da su se pre Jasenovca slični natpisi pojavili na mnogim drugim mestima u Hrvatskoj, u raznim oblicima. Komemorativni povodi jedne desničarsko-ekstremističke paravojne jedinice s početka pretprošle decenije, svakako nisu ni prva, ni jedina njihova pojava u poslednjih četvrt stoleća.

Ipak, uz HOS (skraćenica za „Hrvatske oružane snage“) dolazimo do pravnog paradoksa u koji su već godinama zapetljane hrvatske vlasti. Franjo Tuđman je svojevremeno zabranio HOS i naložio pragmatično inkorporiranje njegovih pripadnika u jedinstvenu hrvatsku vojsku. Samo udruženje ostaje registrovano uz sporni ustaški pozdrav, kao jedan od podsetnika na čiju se tradiciju i dalje HOS-ovci pozivaju. Obeležja domaćih kolaboracionista okupatora i njihovog zločinačkog režima u Drugom svetskom ratu, međutim, uskoro bivaju stavljena van zakona.

Nije bilo teško zaključiti da njihov zaostatak u formalno-službenoj registraciji HOS-a ostaje do dan-danas najprikladnije uporište NDH-nostalgičara. I u taj se pretinac poseže svaki put kada nekome zatreba malo konfrontacije sa vlastima, neistomišljenicima, medijima.

Plenković (nije) kao Sanader

Sličan je primer bio sa HOS-ovim spomenikom u Splitu pre dve godine, ali s njega je natpis „Za dom – spremni“ ubrzo uklonjen. Ipak, može se definitivno reći da hrvatske vlasti generalno izbegavaju suočavanje s tim problemom koji bi, u protivnom, mogao dosta jednostavno da se raščisti. Ustaške oznake su zabranjene po nekoliko prekršajnih zakona i sve propratne kontroverze ne bi trebalo da predstavljaju tako veliku praktičnu poteškoću, samo kad bi bilo one famozne političke volje za hvatanje ukoštac sa vlastitim sramotama. „Ali čini mi se da taj, već trajno problematični aspekt hrvatske politike, može donekle da reši samo HDZ“, ocenjuje za DW Berto Šalaj, politikolog sa zagrebačkog Fakulteta političkih nauka.

„To se videlo s primerom Ive Sanadera, relativno uspešnim u tom pogledu“, nastavlja Šalaj, „dok je sada reč o malo drukčijim odnosima u toj stranci. Jer, vidi se da interni ekstremi pokazuju otpor prema pokušajima novog lidera Andreja Plenkovića da ih pomakne ka ublaženijim pozicijama desnog centra. Oni to izvode i kroz poslanički klub u parlamentu, ali i pomoću raznih vezanih udruženja. Tako da je loše i to što generalno imamo sugrađane koji slave jedan od najozloglašenijih evropskih režima 20. veka, kao i to što oni ne podnose ni svog šefa koji je umeren, a hrvatski je premijer.“

Pitanje zločina komunista, ali onda i – hrišćana

Šalaj je mišljenja da Plenković procenjuje da još nema snage za obračun s radikalima, pa se i ne određuje izričito prema slučaju Jasenovca – ali i da se valjda ne zavarava kako će njihovo delovanje prestati samo od sebe. Uz tolerisanje bi mogli dodatno da se osokole, da rašire krila za dalje akcije.

S druge strane, pak, uz ovakve slučajeve, poseže se i za poređenjem ustaške ideologije s onom komunističkom i socijalističkom. Na zahtev da se uklone ustaški ili generalno fašistički i nacistički simboli, redovno se uzvraća da treba skloniti i npr. crvenu zvezdu petokraku. „U načelu, pravdanje jednog zločina drugim je neprihvatljivo. Pritom znamo da je ustaški režim bio izrazito zločinački, i u teoriji i u praksi. Komunistički je u teoriji bio veoma prihvatljiv, a i u praksi je bio uglavnom pozitivan. Pa i njegovih zločina nije bilo jednako mnogo '45. i '65. i '85“, zaključuje naš sagovornik.

Karakter neke ideologije očigledno nije moguće iščitavati samo iz njegove teorije ili samo iz prakse, a da ne govorimo o tom pripadajućem istorijskom i geopolitičkom kontekstu. Celokupno hrišćanstvo, recimo – kao nasleđe, teologija, bogosluženje, kultura – bilo bi u protivnom među prvim kandidatima za ukidanje zakonskim dekretom, a naročito bi to bio slučaj s Rimokatoličkom crkvom. S tim će se u principu složiti naš drugi sagovornik, Luka Bogdanić sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu, a čije područje naučnog rada je, između ostalog, i filozofija politike.

„Nema ideologije koja je bila totalno sveta i koja je ostala neokaljana dok pobeđuje“, smatra Bogdanić. „Ali moderno društvo ne sme ovako da se politički postavlja u odnosu na prošlost i sadašnjost. Mi ovde imamo posla s manipulacijom, sa revizionizmom koji – a to je veoma važno – buja posvuda.“

Materijalni interes elite u pozadini

„Govorim o Evropi, ali taj proces uspeva i šire, na talasu ekonomske krize u kojoj brzo rastu populizmi koji svet dele na ’moje’ i ’tvoje’. Tako izazvane napetosti odgovaraju desnici, ona tu nalazi svoje vrednosti, a uvek i sama u pozadini ima materijalni interes svoje elite, naspram apstraktnih vrednosti domovine, nacije, konfesije. Dogovor takve nove desnice i savremene levice koja se i sama pomakla u centar, tada se urušava, jer nema dovoljno novca za sve. A establišment sleva i zdesna ionako je postao previše međusobno nalik. Upravo to čekaju pravi fašisti“, reči su Luke Bogdanića.

Ovaj mladi naučnik, koji se inače školovao u Rimu, smeje se na izgovore desničara po kojima je npr. poklič „Za dom – spremni“ u stvari stari, istorijski hrvatski pozdrav. Da li bi tako u Italiji mogli nesmetano da se pozivaju na Rimski pozdrav, tj. onu musolinijevsku uzdignutu desnu ruku, a s opravdanjem u navodnom iskazivanju poštovanja prema latinskoj baštini? „To su naprosto taktike da se sporni sadržaj nekako provuče ispod radara. No hrvatskoj će politici još izlaziti na nos to što je HOS svojevremeno gurnut pod tepih – tobože ukinut, a zapravo priznat. Tako je odgovaralo režimu, a što je i kontradiktorno i tragično“, sumira aktuelnu situaciju Luka Bogdanić.

Primer bolje prakse

Konačno, u iščekivanju daljeg (ne)reagovanja hrvatskih vlasti povodom jasenovačkog i sličnih primera političke klopke, vredi istaći poučni drugačiji slučaj sa hrvatskim pravosuđem koje je proletos uvažilo mišljenje državnog tužilaštva o ispadu fudbalskog reprezentativca Džoa Šimunića.

On je, naime, krajem 2013. godine animirao tribine na stadionu u Maksimiru, više puta izvikujući u mikrofon „Za dom“ – a veliki broj navijača uzvraćao mu je sa „Spremni“. Tužilaštvo je uložilo žalbu na rešenje prvostepenog suda zbog suviše niske novčane kazne, a viša pravosudna instanca potom je uvažila stav da je Šimunić „bio svestan da uzvik ’Za dom’, uz otpozdrav ’Spremni’, simbolizuje zvanični pozdrav za vreme totalitarnog režima NDH, odnosno da kao takav predstavlja manifestaciju rasističke ideologije, prezir prema drugim ljudima zbog njihove verske i etničke pripadnosti, te trivijalizaciju žrtava zločina protiv čovečnosti“.