Partijski kongresi na kojima se biraju stranački funkcioneri znaju da se pretvore u vesele sedeljke. Sa zvučnika se puste trijumfalne muzičke podloge, priredi se mali lajt-šou, svi se klibere i aplaudiraju partijskim prvacima dok im dlanovi ne zabride. Sve smo to već viđali u Nemačkoj. Pa ipak, partijski skup socijaldemokrata u Berlinu na kojem je Martin Šulc zvanično aminovan kao predsednik stranke i kandidat za kancelara bio je drugačiji. Euforija 2.500 delegata i gostiju nije bila odglumljena, oduševljenje je moglo da se seče nožem. Šulc je prvi šef partije koji je izabran bez ijednog glasa protiv. Sto odsto za.
Lepo je videti da politika može tako da naelektriše ljude optimizmom. Ali, da li se ovde zaista radi o politici? O programu? Supstanci? O tim stvarima Šulc još nije previše pričao i potrajaće još najmanje tri meseca dok ne predstavi potpuni program sa kojim bi vodio vladu ako pobedi. To je najavio za jun. Za sada postoji samo jedan konkretan predlog, uvođenje pomoći za nezaposlene sa šifrom Q – koje stoji za kvalifikaciju. Ko ostane bez posla, treba da bude motivisan i podržan da se dalje kvalifikuje. Pitanje je koliko to ima smisla u doba kada poslodavci ne uspevaju da popune ni postojeća radna mesta. Ali to je za neku drugu priču.
Jer ne radi se ovde o činjenicama, programima, o hroničnim glavoboljama politike. Radi se o simbolima, projekcijama i očekivanjima. Martin Šulc opslužuje osećanja i to radi veoma spretno. Uleteo je u emocionalni vakuum nemačke scene i naizgled lako budi strast i ponos koji su poslednjih godina potpuno iščileli iz SPD-a. Nije slučajno što je prvo opleo po Agendi 2010, toj kontroverznoj reformi tržišta rada i socijalnih davanja koju je SPD pre više od deset godina izgurao, ali koja je izvornim socijaldemokratama teško pala u želudac i do danas tamo stoji nesvarena. Kresanje socijalne pomoći mnogi u SPD-u svo ovo vreme su posmatrali kao izdaju socijaldemokratskih principa.
Kada Šulc najavi da će nešto menjati u Agendi 2010 – šta god to bilo – to leže kao balzam na partijsku dušu. To je iskra nade. Nade da će se vođstvo stranke dosetiti velike teme zvane „socijalna pravda" i da će se iz toga SPD ponovo pomoliti kao crveni džin. Kao u vreme Vilija Branta na kojeg mnogi podsećaju ovih dana. Osećaj hrane događaji od prethodnih nedelja. Nisu li hiljade bivših i potpuno novih članova zadužile partijske knjižice? Nije li stranka u ispitivanjima javnog mnjenja osetno porasla? Zar nije Martin Šulc neočekivano postao prava alternativa Angeli Merkel?
Alternativa koja zrači između ostalog i zato što je Martin Šulc „novajlija". Paradoksalno zvuči, ali je tako. Bivši predsednik Evropskog parlamenta je za nemačke socijaldemokrate bukvalno dar sa neba. Političari koji sede u Briselu su inače tako daleko od partijske centrale i baze, kao da žive u drugoj galaksiji. Zato i jesu novajlije. Povremeno se pojave u Nemačkoj, ali su nekako uvek u prolazu. I politički su u prolazu. Brisel je dalji nego što kaže kilometraža.
Martin Šulc je tako zapravo sveže lice, ali imun na dečije bolesti kakve bi napravio pravi početnik. On je profesionalni političar. Dobro zna kako da nastupi, šta treba i šta mora da kaže. Vlada gestikulacijom i mimikom, zna koju dirku da udari i koje dizgine da pritegne. Neverovatno je uspešan kada se pojavi u varošima i selima. Ćaska sa ljudima i daje im osećaj da neko zaista sluša njihove muke. Deluje kao lokalac, a ne kao neko ko je na par sati doleteo iz Berlina i ne zna da se snađe kad zaluta dalje od Brandenburške kapije.
Pitanje od milion dolara glasi: Koliko dugo Šulc može da loži plamen oduševljenja i da profitira od euforije? Ona ga na neki način štiti od kritika i otrovnih strelica. Recimo onoga da je finansijski favorizovao svoje saradnike kao predsednik Evropskog parlamenta. Ah, to sad nije važno, nekako mu dođe banalno u odnosu na ono što Šulc trenutno radi. Stvarno? Možda se tema ipak vrati na dnevni red. Jer sada postaje ozbiljno, sada je Šulc zvanično šef stranke i kandidat za kancelara. On je broj jedan i ima moć da zadaje ciljeve, ali i obavezu da daje primer. Ima odgovornost. I na posletku, on je onaj kojeg će svi držati odgovornim, šta god da bude.
Srećna okolnost za Šulca je što nije član aktuelne Vlade pa ne mora da ima pardona za eventualne preosetljivosti koalicionih partnera iz CDU i CSU. Može da ih napada, da izoštrava svoj profil. On ima političku drskost koju drugi nemaju. To je ogromna prednost koju samo treba dosledno koristiti. Put kojim je krenuo deluje ispravno. Čežnja za pravednim svetom, za toplinom i izvesnošću, odavno nije bila veća. Tema je upalila. Ako Martin Šulc u sledećih šest meseci ne napravi previše gluposti, onda ima ogromnu šansu da 24. septembra stigne na vrh.